Bečejski Čombe je skoro ceo život radio u dve smene | Foto: Vlastimir Jankov
Bečejski Čombe je skoro ceo život radio u dve smene | Foto: Vlastimir Jankov

Mada nikad nije bio sklon politici, Ugorica Arsenov (77) je dobio nadimak Čombe po svojevremenom omrznutom diktatoru iz Konga, pa ga tako znaju u Banatu i Bačkoj.

Naime, rodom je iz Novog Miloševa, najveći deo života proveo je u bačkom Bečeju, ali se po lokalpatriotizmu ne opredeljuje.

-Ako moram, onda bi Banat hvalio, a u Bačku sam se uvalio, s malo je zadovoljan Ugorica Arsenov. U Bečeju sam stekao porodicu, supruga Stojanka mi je rodila Biljanu, a ona nam je kasnije podarila unuke Teodoru i Srboljuba. S te strane sam zadovoljan. Bilo mi je pre lepo, a i sad je. Samo da je zdravlja.

U Bečeju, a i Novom Miloševu, po imenu iz krštenice malo ga ko zna čak proveravaju da li su dobro čuli, jer je Ugorica zaista retko ime u Vojvodini, ali Čombe je – unikatan.

-Za ime su „krivi“ otac Ivan i mama Kata, a ne znam ko je nadimku kum. Navijači vele da je neko od njih davnih šezdesetih rekao kako mi niko ništa ne može na terenu, kao Čombeu u Kongu, i osta mi nadimak za sva vremena, s osmehom na licu priča bečejski Čombe.

Zahvaljujući fudbalskom talentu, od kuće je sa 17 godina šinobusom otputovao u Čoku da igra za tamošnji FK Proleter, ali ocu je bila potrebna pomoć ocu pa je odustao. No, nije mogao bez fudbala. Biciklao je do Novog  Bečeja i terena „Jedinstvo“, pa se vraćao paorskom poslu na porodičnom gruntu. Onda se osmelio i rekao roditeljima da ide od kuće. Prva destinacija bila je Srem u Sremskoj Mitrovici, potom Bačka u Bačkoj Palanci, Slavija u Novom Sadu i skrasio se u Bečeju.

-Šezdesete vreme za pamćenje. Bečej je bio pravi grad, privreda razvijena, sport se voleo i dobro plaćao. Šta mlad čovek više može da traži! Dobio sam činovnički posao u trgovačkoj firmi „Univerzal“ i stan od opštine, a po završetku igračke karijere neko vreme bio i trener… priseća se Čombe.

Međutim, otac Ivan je onemoćao, zemlju je trebalo raditi, na njemu jedincu su se slomila kola, pa su fudbalerske noge i činovničke ruke opet morale na njivu i među stoku. Kad se čerka Bilja okućila u Novom Sadu, sa suprugom Stojankom se 1993. godine preselio u zavičaj. Pre podne je radio u kancelariji, a onda se „stojadinom“ vraćao na drugu smenu u tor i na njivu.

-Trebalo je obrađivati tadašnji „maksim“, 17 jutara, zemlje, brinuti se o četrdesetak ovaca i još toliko svinja u turnusu. Moj Iva čitav život naučio da se muči, pa s upregnutim konjem na njivu po ceo dan. Predlagao sam mu da kupimo traktor, a on me pitao da li sam lud. Iduće godine je umro, a ja podigao kredit i, ipak, kupio traktor i ostalu mehanizaciju. Lakše mi je od 2002. godine, kad sam otišao u penziju, jer više nisam svakodnevno putovao za Bečej. Naporno se radilo, ali je bilo i „asne“. Punih 13 godina, od toga četiri penzionerske, bio sam pravi paor, ali mi 2006. godine jednostavno sve dojadilo, stoku sam rasporodao, a zemlju izdao u arendu. Ipak, ostao sam u Miloševu zbog stare majka Kate, a kad je ona lane umrla, prodao sam kuću, pa se sa suprugom vratio u Bečej. Tek sad, u poodmakloj osmoj deceniji života sam pravi penzioner i ne znam šta ću od sebe. Dvosoban stan mi je „tesan“, jer sam navikao na prostranstvo atara i seoskog dvorišta, koje sam pretvorio u pravi vrt. Šetam Bečejom, ali i to dosadi, vajka se Čombe.

Sad ima više vremena da na miru prebira po iskustvima kojih ima za tri života.

-Dok sam nastupao za Slaviju, trener, s kojim sam ranije igrao, želeo je da podmladi tim i valjda da me ne uvredi, znajući da mi je leva noga slabija, kaže mi da u njegovoj koncepciji za mene ima mesta samo na levom beku. Tokom pauze prvenstva, svakodnevno sam išao na stadion i udarao loptu levom nogom u „odbojni zid“. Za mesec dana znao sam svešto i desnom nogom. Jednostavno, ako se nešto voli i želi, sve se može. Zato mi je žao kad gledam ovu mladež koja odustaje pri prvom teškom momentu u životu, a njih je danas sve više, rastuži se Ugorica Arsenov.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име