Imre Makra, devetnaestogodišnji Bečejac, učenik je Tehničke škole Bečej, smer elektrotehničar računara, dokazuje da sve može da se postigne samo kad se hoće. U prilog tome govori to da je leta 2016. odlučio da krene na višekilometarski put, biciklom. Ali ne jednom. Destinacije su bile susedne zemlje, Hrvatska i Mađarska. Svoju priču odlučio je da podeli sa nama.
Otkud ideja da kreneš na tako daleki put biciklom?
-Često čujem to pitanje. Imao sam tri razloga. Prvi je to što volim vožnju biciklom. Drugi je što obožavam da putujem, a treći to što su u tim državama moji drugovi i rođaci.
Kako i kada je počela tvoja biciklistička avantura?
-Pre dve godine. Prvi put sam prešao malu relaciju. Iz Bečeja sam otišao u Adu. Tada sam se osećao moćno, ali taj osećaj nije dugo trajao, pošto sam tokom mog puta video bicikliste koji su prelazili mnogo duže relacije od mene i imali su dobru opremu. Jedino što je moglo da povrati taj osećaj bio je veći izazov tj. duži i ozbiljniji put.
Ispričaj nam više o tim turama biciklom po okolnim zemljama.
-Dakle, sve je počelo od želje da vidim rođake i drugare koji tamo žive. Tada je sve to planiranje delovalo glupo, pošto nisam imao odgovarajuću opremu, a nisam imao ni dovoljno iskustva. Počeo sam da maštam ,da razmišljam kojim putem bih išao, i koje gradove bih mogao da posetim. Tada sam bezbroj puta biciklom vozio do Novog Sada, često sam išao u Zrenjanin, Sentu, Srbobran i mesta slične blizine. Počeo sam polako da se raspitujem, u glavi sam imao više planova, kako ću i kojim putem. Mapu sam dobro proučio, i bio sam spreman da krenem. Imao sam dosta prepreka, od toga što nisam imao dovoljno godina do nedostatka opreme, ali je sve nekako ispalo dobro na kraju. Odlučio sam da u ovu avanturu krenem 16. avgusta u 8 ujutru. Odlučio sam se za to vreme jer sam hteo da svratim u Bačku Topolu na Seljačku olimpijadu, moji roditelji su već bili tamo. Konačno je došao taj dan i bez problema sam ustao na vreme, i počeo da spremam stvari, uzbuđen zbog avanture u koju se upuštam. Imao sam manjih problema u spremanju i krenuo sam kasnije nego što sam planirao, bilo je već 2 sata posle podne. Kada sam stigao do Topole, uveliko se osećao duh Olimpijade, miris roštilja se širio vazduhom i svuda se čula priča ljudi, smeh i veselje. Nakon provedenog kraćeg vremena u Topoli krenuo sam dalje. Posle nekog vremena kiša je počela da pada. Odlučio sam da stanem i sačekam da kiša prestane. Dok sam večerao, razmišljao sam kako dalje, i gledao sam mapu. Nastavio sam dalje nakon prestanka kiše koja je počela da pada opet, kada sam stigao do Sombora. Voda mi je punila patike, bio sam skroz mokar, polako sam stizao do Hrvatske granice. Prešao sam granicu i uputio se ka selu po imenu Zmajevac i stigao u 9 sati uveče. Ovo selo je poznato po vinogradima i podrumima vina. Išao sam ka rođačevoj kući gde su me oni lepo dočekali uz večeru posle koje sam, umoran od puta, legao da spavam. Ujutru smo sa rođakom otišli u razgledanje. Uživao sam u pogledu koji je očaravao. Došlo je vreme da donesem važnu odluku. Da li ću nastaviti put ili se vratim kući i da krenem kada se vreme smiri. Nažalost, morao sam da se vratim. Šest sati kasnije, stigao sam kući.
Ovo nije bio tvoj jedini odlazak van granica naše zemlje?
-Nedelju dana kasnije, krenuo sam ponovo. Odlučio sam da odem drugim putem do Sombora. Posle kratkog vremena ponovo sam bio u Zmajevu. Bio sam u mogućnosti da opet posetim rođake. Oko dva sata sam stigao tamo i zadržao se samo sat vremena. Krenuo sam dalje i nakon prelaska granice stigao do Lančuga. Krenuo sam prema Pečuju. Posle malih poteškoća, uspeo sam da stignem do Pečuja u Mađarskoj. Bilo mi je interesantno to što je u blizini bio cirkus, otišao sam da pogledam, video sam razne životinje. Stigao sam kod druga gde su me dočekali sa toplom večerom. Sa svim članovima porodice sam razgovarao do kasno uveče, bili su zainteresovani za život kod nas. Put me je izmorio, tako sam legao da spavam. Sutradan sam rano ustao i bio sam spreman da krenem prema Kapošvaru. Usput sam uživao u pogledu, razmišljao kako sam ponosan na sebe jer sam došao dovde. Stigao sam u Kapošvar gde sam se kratko zadržao i nastavio ka Fonjodu, ali sam na pola puta stao jer je mrak počeo da pada i odlučio tu da prespavam. Spavao sam loše, u 5 ujutru sam već bio spreman za polazak. Nastavio sam dalje planirajući da do uveče stignem u Heviz, gde moj rođak živi. U 11 pre podne sam stigao u Fonjod, gde sam stao kako bih se okupao u jezeru Balaton. Toplota vode me je opustila. Kratko sam se zadržao, hteo sam što pre da stignem, žurio sam, škola je počinjala za nedelju dana. Hteo sam da pogledam mapu i primetio da je nema, pretpostavio sam da mi je ispala iz džepa i morao da se vratim 30 kilometara unazad. Našao sam je na putu. Krenuo sam dalje kada me je zaustavilo pucanje. Guma mi je pukla, popravio sam je i nastavio, nadajući se da će izdržati dok ne stignem kod rodjaka. Stigao sam kod rodjaka gde sam prespavao i sutradan smo otišli u razgledanje grada, izgledao je prelepo i mnogo mi se svideo. Grad je bio pun turista zainteresovanih za ovo prelepo mesto. Nakon dva dana, krenuo sam dalje ka mestu po imenu Tatabanja. Kod Vesprema sam prespavao kod druga, ali sam odmah ujutru krenuo dalje. U Tatabanji sam prespavao kod druga koji me je sutradan odveo u razgledanje. Popeli smo se na neko brdo gde se mogao videti veliki deo tog mesta, bio sam očaran njegovom lepotom. Uspeo sam, stigao sam do svoje poslednje destinacije i bilo je vreme da se vratim kući. Tog dana sam krenuo nazad. Kada je došlo veče našao sam dobro mesto i postavio šator. Škola je počinjala za četiri dana, a ja sam bio daleko od kuće. Rano sam ustao i posle pakovanja i krenuo dalje. Bilo je tek pola 6 ujutru. Kada sam stigao u Heviz opet sam odseo kod rođaka dva dana i krenuo ujutru što sam pre mogao. Plašio sam se da neću stići kući na vreme. Dobro sam se kretao, zahvaljujući vetru koji mi je duvao u leđa sve do Fonjoda. Uveče sam prespavao u jednom kampu i ujutru krenuo u 5. Stigao sam brzo do Pečuja. Prešao sam granicu i stigao do Zmajeva već u 1 sat posle podne. Nastavio sam dalje i oko 9 uveče sam stigao kući. Premoren, sa roditeljima sam se samo pozdravio i krenuo na spavanje, sutradan sam išao u školu.
Nesvakidašnji put, u najmanju ruku. Koliko si tačno kilometara prešao na svom dvotočkašu na putu do i u Mađarskoj? Da li planiraš još sličnih avantura?
-Prešao sam 1.800 kilometara. Video sam mnogo lepih i interesantnih stvari. Očaravajuće pejzaže koje je jako teško rečima opisati. Ne planiram da se zaustavim samo na ovoj avanturi, planiram mesta na koje bih mogao otići. Imam dosta uspomena, stekao sam dosta iskustva i zbog svega toga zaboravio sam na probleme koji su me snašli. Bilo je ovo predivno iskustvo i ne mogu da dočekam sledeće.
Razgovarala Milica Slavnić, polaznica obuke „Pokreni mehanizam”
