-Teško je opisati koliko osoba može da nauči o sebi kada se u potpunosti odvoji od svega što joj je poznato. Svet je mnogo veći od onoga na šta su mladi u Srbiji naviknuti, kaže Bečejac Dejan Džinić, dvadesetčetvorogodišnji student sociologije koji od jesenas boravi u nemačkom gradiću Grejsvaldu, zahvaljući Evropskom volonterskom servisu.
Poznat pod skraćenicom EVS, deo je programa za mlade Evropske komisije pod nazivom Erasmus plus. EVS, praktično, postoji da bi se podsticala mobilnost mladih.
U nastavku pročitajte intervju sa mladim Bečejcem.
Predstavi nam, za početak razgovora, EVS program, iz tvog ugla. Šta te je konkretno privuklo da i ti postaneš deo te priče?
– Ideja iza njega je da mladi iz raznih delova Evrope dobiju priliku da na nekoliko meseci (do godinu dana) žive u stranoj državi i pomažu u radu neke nevladine organizacije. Kao neko ko je aktivan u nevladinom sektoru skoro deset godina, oduvek sam znao za njega, ali sam tek sada odlučio da se prijavim, jer, jednostavno, nisam imao ideju čime bih želeo da se bavim tokom ostatka svog života. Imao sam sreću da je projekat za koji sam se prijavio (organizacija međunarodnog studentskog festivala) identičan onom kojim sam se bavio pre nekoliko meseci u Beogradu, tako da sam odmah iskoristio priliku i zbog svojih kvalifikacija bio primljen.
Koliko mladi u Srbiji, prema tvom mišljenju i iskustvu, znaju za ovakve programe?
– Imam osećaj da sam izuzetak, jer je ceo moj krug prijatelja upoznat sa ovom pričom i nekolicina nas je ili bila na njima ili njihovi projekti još uvek traju. Generalno gledano, mislim da mladi nisu dovoljno obavešteni o mogućnostima koje imaju, delom zbog apatije, ali i zato što ne znaju kako da saznaju za njih, niti postoji dovoljno mehanizama kroz koje mogu biti vise obavešteni.
Šta su sve prednosti učešća u ovakvom programu? Postoje li i mane?
-Prednosti ima mnogo. Prilika za životom u novoj zemlji, učenje stranog jezika, sticanje novih veština, ali i izlaženje iz svoje zone komfora i rađenjem nečega što nikada u našem, takoreći, standardnom životu ne bismo imali priliku da radimo. Tu je, naravno, i upoznavanje svih novih, apsolutno neverovatnih ljudi i, znam da zvuči otrcano), svest da je svet mnogo veći od onoga na šta smo navikli. Mane su da postoji šansa da projekat ne bude ono što smo očekivali, da nam mesto u kom živimo ne odgovara ili da ne možemo da se naviknemo na kulturu.
Opiši nam jedan tvoj prosečan dan u Nemačkoj?
-Imam veliku slobodu po pitanju organizovanja sopstvenog vremena. Trudim se da do 9 sati dođem u kancelariju svoje organizacije, gde provedem nekoliko sati radeći ono što sam sebi isplanirao za taj dan, u zavisnosti od toga koliko obaveza imamo. Svoje slobodno vreme pokušavam da provedem sa društvom koje sam stekao ovde, ali i čitajući i stičući neke nove veštine za koje mislim da će mi značiti kasnije ili koje sam oduvek hteo da naučim, ali nikad nisam imao vremena za njih, poput žongliranja.
Šta su konkretno tvoji zadaci?
-Stvarno zavisi, jer se posao vezan za organizaciju velikog međunarodnog festivala menja iz meseca u mesec, kako mu se vise približavamo. U ovom trenutku se moje obaveze sastoje iz ocenjivanja stotina prijava koje smo dobili za festival, vođenja društvenih mreža, planiranja sedmodnevne jezičke radionice koju ću voditi za vreme festivala, organizovanja nekoliko događaja koji će se na samom festivalu dešavati i usklađivanje zajedničke saradnje sa svim ostalim festivalima sličnog tipa koji se dešavaju u Evropi, a sa kojima treba da se sastanemo u Norveškoj za manje od mesec dana.
Od kada do kada si na programu u Nemačkoj?
-Projekat mi je počeo u oktobru, a završava se u avgustu, s tim da sam ja došao malo kasnije zbog papiroloških odugovlačenja.
Nabroj tri stvari po čemu se razlikuju mladi u Nemačkoj i mladi u Srbiji?
-Pre nekoliko dana sam bio na seminaru za EVS-ovce u Hamburgu i imao priliku da detaljno razmatram o ovoj temi sa jednom devojkom iz Turske. Naš glavni zaključak je da mladi ovde imaju daleko više nade u bolje sutra. Rođeni su u sistemu koji funkcioniše i zbog toga imaju mnogo više mogućnosti, ali i očekivanje da ce nastaviti da funkcioniše. U isto vreme, imaju mnogo više prilika za putovanjem i sticanjem novih iskustava. Velika većina mladih koje sam ovde upoznao su proveli jedan deo svojih života van zemlje, da li putujući ili na programima razmene. Poslednja razlika koju sam primetio je određena doza bezbrižnosti. Kada pogledam svoje vrsnjake u Srbiji, vecina njih se gura gde god moze i pokusava da stekne sta god, znajuci da imaju ogranicene mogucnosti. Ovde su oni daleko vise opusteni i, sa dobrim razlogom, znaju da ce po zavrsetku univerzitetskog obrazovanja moci da nadji pristojno zaposlenje, te nemaju toliku potrebu da se „guraju”.
Šta si tu planovi za dalje, što se tiče obrazovanja, zaposlenja, uopšteno ciljeva u skorijoj budućnosti?
-Da sam ovo pitanje dobio pre dve nedelje, ne bih znao da odgovorim na njega, ali prijemni seminar kom sam prisustvovao (imamo nekoliko njih tokom trajanja projekata) mi je pomogao da steknem mnogo jasniju sliku toga čime želim da se bavim u daljoj budućnosti. Moj cilj do kraja projekta, ali i posle njega je da steknem znanja i iskustva koja će mi omogućiti da nastavim da radim u nevladinom sektoru i da vodim seminare slične onom na kom sam bio pre nekoliko dana širom Evrope. Oduvek sam zazirao od te ideje, znajući da to nije najperspektivnije zanimanje na našim prostorima, ali shvatanje da nisam ni u kojoj meri ograničen time što potičem iz Srbije i da bih tako nešto mogao da radim gde god da se nalazim me je podstaklo da ponovo razmislim o toj opciji i da je mnogo ozbiljnije shvatim.
Da li ti nešto nedostaje iz Srbije?
–Kafa! Živim u gradiću od 60.000 ljudi gde do sada nisam upoznao ni jednu osobu sa naših prostora. Nemci ne piju ono što mi nazivamo turskom kafom, te ne mogu da je nađem ni u jednoj prodavnici van većih gradova. Došlo je do te mere da sam zaista razmišljao o tome da zamolim majku da mi posalje paket kafe iz Srbije.
Planiraš li i dalje da konkurišeš na ovakve programe? Imaš li sada neku težnju ili zamisao na tom planu?
-EVS je program u kom osoba može da učestvuje samo jednom u svom životu, ali definitivno planiram da učestvujem u sličnim projektima u budućnosti ili da pomažem pri njihovoj organizaciji. Učestvovanje u EVS-u je najbolja odluka koju sam doneo i preporučio bih svim mladima, koji nemaju ideju šta da rade sa svojim životima, da se prijave. Teško je opisati koliko osoba može da nauči o sebi kada se u potpunosti odvoji od svega što joj je poznato.
Gde vidiš sebe za pet godina? Za 10 godina?
-Želim da ostanem u nevladinom sektoru. Shvatio sam da postoji razlog zašto sam i dalje aktivan u njemu, kad su ga svi moji vršnjaci sa kojima sam srednjoškolske dane provodio u Kosmopolitama i BUM-u davno napustili. Tu ja pripadam i na meni je da na najbolji mogući nacin pronađem svoje mesto u njemu.
