Kad je stekao diplomu galvanizera, svojevremeno i sada cenjenog zanata, pa se zaposlio u nekadašnjem bečejskom gigantu „Fadipu“, Miljan Jovanović (64) nije ni pretpostavio da će se tu veoma kratko zadržati.
-Godinu i po dana sam radio u struci, a onda obukao uniformi policajca i nisam je skidao do odlaska u penziju 2005. godine, sumira 32 godine svoje karijere „plavca“ Miljan Jovanović.
A bilo me je svuda. Počeo sam kao pozornik, radio potom u dežurnoj službi, bio vođa sektora, komandir, dve godine inspektor, 19 godina kao instruktor džiu džice, bio vodič službenog psa i završio, što je meni bilo i najdraže zaduženje, kao školski policajac. Bilo je lepih i manje lepih dana. Proglašen sam jedne godine za najboljeg policajca i dobio od ministra unutrašnjih poslova SFRJ kao priznanje pištolj, ali sam i tri puta bio suspendovan zbog „prekoračenja ovlašćenja i upotrebu fizičke snage“. Tako je, bar, pisalo u zvaničnom obrazloženju, koje se, naravno, ne poriče. Rečju, put posut ružama i trnjem.
Priznaje da se plašio da će mu, kad skine uniformu, nedostajati dotadašnji dinamičan tempo života, te neće znati šta će sa sobom i vremenom, međutim, nije imao razloga da brine.
-Jednostavno, dan mi je postao kratak od kad sam penzioner. Jutarnje vreme koristim za rad po okućnici. Imam dosta voćaka, oko njih uvek ima posla, zatim kvadrat malina, a na dodatna dva po bašti sejem sve što jednom domaćinstvu treba. Pre devet sati ne ulazim u kuću. Potom odlazim na Tisu, gde imamo porodični kamp, i tu provodim vreme sa ispisnicima. Zahvaljujući aktivnom društvenom radu, uvek imamo o čelu da debatujemo, inventariše Miljan svoj dan.
Već treći mandat je član Saveta Treće Mesne zajednice, pa mu tu ne manjka obaveza. Odbornik je i lokalnog parlamenta, pa pred svaku sednicu treba da savlada poveće brdo papira, često ne tanje od „Rata i mira“, a zna da bude i više, kako već padne tura i tema sesije. Vrlo je angažovan i u Upravnom odboru Opštinskog udruženja penzionera, dok se pre dve godine prihvatio da rukovodi novoformiranim gradskim Udruženjem Srba Kosova i Metohije „Gračanica“. Kao da mu je malo bilo sve to, pa je lane svoj kamp temeljno pretresao i adaptirao u apartman za goste, odakle god da nalete.
-Uredio sam ga svojevremeno da preko leta supruga i ja tu provodimo vreme, ali nisam mogao predvideti da se njoj neće svideti, jer nam je kuća udaljena više od tri kilometra od Tise i trebalo bi, bar, dva puta dnevno dolaziti zbog radova u bašti. Međutim, ni ovako nije loše ispalo. Tokom dva letnja meseca je rasporodat, ali dosta turista dolazi i van sezone. Zna se kakve su lepote Tise, a kamp je samo desetak metara udaljen od reke i sa terese se pruža predivan pogled. Moje je zaduženje da brinem o gostima i trudim se da im sve bude potaman. Za sada sve funkcioniše veoma dobro i, mada sam sebi natovario na vrat još jednu brigu, neću da se žalim. Sklapaju se nova prijateljstva, a čovek koji ne stekne i ne sačuva prijatelja, mora se ozbiljno zamisliti o tome kakav mu je život, kredo je Miljana, koji hita ka novoj obavezi.
