Džek Danijels lampa je traženi komad | Foto: Vlastimir Jankov
Džek Danijels lampa je traženi komad | Foto: Vlastimir Jankov

Sudbinu mnogih Bočaraca primoran je da deli Bojan Ćušić (41), pa se, uvidevši da nema ‘leba u rodnom selu, najmanjem i po mnogima najlepšem seoskom naselju u celom ataru Novog Bečeja, pre desetak godina zaputio sa svojom izabranicom Marijom u „srpsku Atinu“.

Ona se iskazala u jednom renomiranom novosadskom frizerskom salonu i „babe pretvarala u devojke“, a on se, umesto u svom metalskom poslu, prešaltovao na keramički. Ne samo da je savladao osnove keramičkog zanata, nego je svojom kreativnošću usrećio mnoge vlasnike vikendica na Fruškoj Gori. U međuvremenu se porodica proširila trogodišnjom Anjom, jednogodišnjim Veljkom i – novim Bojanovim hobijem. Sad jedva čeka vikend da skokne do zavičaja i usidri se u improvizovanoj radionici i maštu pusti na volju.

-Slučajno sam pre tri godine na novosadskom Najlonu video neke zanimljive stare predmete, a onda gledao mnogo emisija o sakupljačima rariteta, veli Bojan Ćurić. U prvo vreme je naći ih izgledala „nemoguća misija“, ali sam se vremenom izveštio po otpadima i preko  interneta.

Ne rastaurira on jer, skoromno priznaje, nije za to dovoljno stručan, ali daje novi život patiniranim, čak zarđalim, predmetima, da se vidi kakva im je biografija.

-Kada ih očistim, mogu se farbati ili polirati, ali neću. Trudim se da ostanu što više takvi kakvi su, a onda za maštu ni 20 sati dnevno nije dovoljno. Često je transport materijala skuplji od antikviteta.  Jednom su mi trebale stare hrastove talpe, da uparim drvo i metal. Preko interneta nađem u okolini Gornjeg Milanovca kubik dasaka, ručno tesanih sedam santimetara debljine. Do Bočara je promenio dva autobusa i kada je, najzad, stigao na krajnju adresu u bočarskoj Mlekarskoj ulici, vozač se čudio što nisam mogao ovde da nađem ogrev, već sam ga vukao iz Šumadije, smeje se Bojan.

Bojan je najzadovoljniji u improvizovanoj radionici | Foto: Vlastimir Jankov
Bojan je najzadovoljniji u improvizovanoj radionici | Foto: Vlastimir Jankov

Na nekom novosadskom otpadu, gde se, kaže, može pratiti krah srpske industrije, našao je stara metalna građevinska kolica. Tim limom je opšio obrađene fosne sa srbijanskih vajata, pričvrstio starim četvorougaonim velikim šrafovima i napravio klub-stočić. Sve premazao maslinovim uljem i trajno zaštitio.

-Na internetu sam našao sličan komad, čija je cena više od 1000 evra. A ja sam sve uradio tokom jednog vikenda, ne računajući sakupljački deo, koji je najteži. Naravno, moj stočić nije na prodaju, a imao sam kupca čim sam ga „obnarodovao“, ponosno dodaje samouki maestro.

Onda pokazuje neobičan reflektor težak 16 kila, koji su nekad koristili „naftaši“, i upario ga je s drvenim tronošcem za geometarski aparat. Sve „iskopao“ na otpadu. Sam je uradio metalno postolje za reflektor na drvenim nogarama.

-Reflektor je istočnonemačke proizvodnje, a staklo debljine 16 milimetara. Reskirao sam i flašicom „coca–cole“ pokušao da ga razbijem, ali staklo je ostalo čitavo. Javna rasveta me opčinila, pogotovo industrijske lampe. Ne želim da im vratim prvobitnu funkciju, nego da im dam novu dimenziju i njima oplemenim kućni enterijer. Pravim i manje zidne, stone, ugaone lampe. Već sam nekoliko ponuda imao za zidnu „Džek Danijels“ lampu, ali sam sve odbio. Stare merače, manometre i termometre, takođe, uklapam u svetiljke.

Sad pravi trpezarijski sto. Opet na otpadu, našao je postolje od stubne glodalice teško 50 kila, a preko njega će hrastove talpe.

Razni merači su vrlo atraktivni za stone lampe | Foto: Vlastimir Jankov
Razni merači su vrlo atraktivni za stone lampe | Foto: Vlastimir Jankov

-Starinske alate nalazim na otpadima ili preko interneta za 200 do 300 dinara. Sam oštrim noževe za rendanje i ako se to valjano uradi, mogu sve što i električne sprave. Primenjujem tehniku rada Japanaca, inače, najboljih stolara na svetu. Naša renda su pravljena da se guraju od sebe, dok ih oni vuku ka sebi, što je bolji način, jer kad guraš od sebe nemaš tako dobru kontrolu, skupljao je Bojan znanje sa svih strana.

Sluša ga supruga i samo prevrće očima. Sviđa se i njoj sve što Bojan radi, ali gde s tim, kad su podstanari, pa većina stvari ostane u bočarskoj porodičnoj kući, koja sve više liči na muzej industrijske arheologije.

Spojio je geometarske nogare i naftaški reflektor | Foto: Vlastimir Jankov
Spojio je geometarske nogare i naftaški reflektor | Foto: Vlastimir Jankov

-A kožna torba? – spreman odgovor ima Bojan. Počela Marija, onako, izokola da mi priča kako joj treba torba u koju može dosta da stane. Na Najlonu kupim očuvanu kožnu jaknu za 500 dinara i oparam. Dnevno sam radio pet-šest sati i za pet dana eto Mariji torbe, koja ne košta deset hiljadarki, a uz to je i unikatna. Od ostatka materijala napravio sam i kaiševe. Kupim preko interneta stolicu poznatog slovenačkog proizvođača iz Kamnika sa mehanizmom koji ne može da se pokvari za 800 dinara, a dostava je bila 700 dinara. Od druge kožne jakne iskrojim materijal i presvučem stolicu, koja čeka Anju kad krene u školu.

Ne juri Bojan profit od hobia, osim ako se za neki komad ne pojavi „bezobrazno“ dobra ponuda. Jesu predmeti na otpadima relativno jeftini, ali su Bojanova interesovanja sve veća, a onda sve to košta. Upravo je kupio bakarnu sudoperu, oceđivač i slavinu, pa razmišlja kako da je uklopi u hrastovu kuhinju.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име