Ni manjeg sela, ni boljeg kovača u čitavom severnom Banatu. Vrlo smela konstatacija ima svoje objašnjenje. Radovan Balaban Dejdo je iz najmanjeg sela novbečejske opštine Bočara i jedini je kovač s diplomom koji se još uvek bavi kovačkim zanatom.
-To da sam jedini aktivni kovač s diplomom je tačno, a i epitet „najbolji“ se sam po sebi podrazumeva kada sam jedini. To se najbolje vidi kada treba potkivati konje. Pored raznih atova u selu, „pendžetiram“ konje u Banatskom Velikom Selu, Kikindi, Kumanu, Mokrinu, Novom Bečeju, Novom Miloševu, Nakovu, Novim Kozarcima, Ruskom Selu… Kada se nabrajaju mesta, stiče se utisak da ne mogu da stignem od posla, a istina je dijametralno drugačija. Konja koji jure je iz dana u dan sve manje i manje, a samim tim i posla, odmah „skenira“ aktuelnu situaciju bočarski kovač Radovan Balaban.
Iako je odrastao u kovačkoj porodici, gde su deda Pera i otac Stojan svakodnevno mehom raspirivali vatru i čekićem udarali u vruće gvožđe na nakovanju, mislio je da neće nastaviti porodičnu tradiciju. Završio je u novobečejskoj Srednjoj školi za bravara, odslužio vojsku i 1979. godine se, ipak, prekvalifikovao za kovača.
-Kao prvo, shvatio sam da je otac kompletirao kovačnicu i da uz meh, nakovanj i čekić ima posla. Pune dve decenije sam radio u kovačnici novobečejske Fabrike građevinskog materijala „Polet“. Kada su ugasili kovačnicu, pet godina sam radio kao vulkanizer, a onda 2004. godine postao tehnološki višak. Nisam se mnogo brinuo, jer sam imao na raspolaganju kompletnu kovačnicu od oca i alat koji je on nasledio od deda Pere i vremenom kupovao od starijih majstora u selu. Vatru s meha prepravio sam na ventilator i posao je počeo da cveta, priseća se lepših dana sada već iskusni kovač Radovan. Na uobičajeno pitanje šta se u eri komjuterizacije najviše traži od kovača, majstor Radovan je zastao, a onda s osmehom na licu šeretski odgovorio.
-Nema tu velike potražnje, već se radi ono što se dobije. Otkivam raonike za plugove, pravim potkovice za konje, potkivam konje, sečem papke kravama, ali i popravljam brave na kapijama u selu. Radi se sve što ljudi traže, pojašnjava Radovan. Podsećamo ga da je svojevremeno u Bočaru svaka druga kuća imala konja ili dva, a bilo je i onih sa punom štalom konja.
-Tako je bilo i u susednim selima. Bila su to „zlatna vremena“ za kovače. Pored mog oca, u Bočaru su radile još dve kovačnice u kojima je bilo posla i za Radu kovača i za Stojana Perkina. Danas u selu ima svega desetak konja i oni se potkivaju, umesto svaka tri meseca, polugodišnje ili na godinu dana. Veterinar Ivica Kubet ima dva lipicanera iz ljubavi prema konjima, tri romske porodice imaju po jednog konja za „noćni rad“ u ataru, a preostali konji su vlasništvo Radiše Bogdana, Koste Markuša… Susedno Novo Miloševo je veliko selo, ali ljudi nemaju vremena da se bave konjima, pa su traktori preuzeli njihovu ulogu. Kikinda i Novi Bečej još uvek prednjače po broju konja, jer se tamo nije izgubila ljubav prema ovim lepotanima i njihovo međusobno nadmetanje je održalo konjarstvo u ta dva grada. U selima kikindske opštine s bosanskim življem, konje imaju, uglavnom, romske porodice, analizira aktuelno stanje bočarski kovač Dejdo. Asortiman kovačkog rada majstor Radovan sada popunjava čišćenjem papaka kravama koje ne idu na pašu. One koje odlaze na ispašu, potroše svoje „visoke potpetice“. Kravama koje su kod kuće, trebalo bi svakih šest meseci čistiti papke, ali… Nemaština je učinila svoje, pa ljudi zovu majstora godišnje ili, čak, jedanput u dve godine. Kada moraju, jer krava počne da šanta i daje manje mleka.
-Napravio sam prikolicu za taj posao i veća je potražnja oko krava nego oko konja, jer je krava više u stajama. Ali, ko ima veću farmu, sam se opremio za taj posao i meni ostaju vlasnici manjih stada. Nije lako i jednostavno, ali uspešno odradim posao brusilicom i krava opet nesmetano može da hoda, dodaje majstor Radovan. Na pitanje da li može da se normalno živi od kovačkog zanata u vojvođanskom selu, dobijamo konkretan odgovor.
-Života nema od ovog zanata, ali se živeti mora, pa mi ne preostaje ništa drugo do da, na poziv iz bilo kog sela kikindske i novobečejske opštine krenem na put i po potrebi potkivam konje ili čistim papke kravama. Evo konkretnog podatka. Moj otac je potkivanje konja naplaćivao po ceni jednog metra kukuruza, a ja potkivam za 25 kilograma. Znači, cena je četiri puta manja, a konja je manje deset puta. Tačnije, za potkivanje konja rad naplaćujem 800 dinara, a za čišćenje papaka 1000 dinara po kravi. U vreme sezone mesečno može da se zaradi dvadesetak hiljada dinara, a onda prođe pet meseci da „belog dinara nema iz crne kovačnice“ i jedva zaradim „hiljadarku“ mesečno. A onda nam majstor Radovan otkriva kako u zimskim danima preživljava.
-U poslednje vreme pokušavam to da premostim odlaskom na teren u Pećince i radim na remontu u Šećerani ili se priključim ekipi koja radi na Žeželjevom mostu u Novom Sadu. Može da se zaradi, ali… Lane sam po završenom poslu dobio 5.000 dinara za gorivo da mogu da se vratim kući, a zarađenih 76.000 još nije stiglo!? Kada će, to niko ne zna. Kao što još nije naplatio 3.100 evra od Hemijske industrije Pančevo za tromesečni rad u Libiji (2005. godine), mada je 2011. godine sudska presuda postala pravosnažna i trebala je isplata da se obavi u roku 60 dana, a prošlo je…
Potkovica donosi sreću, ali ne svaka
Mnoge potkovice su ukras ulaznih vrata u štale, na ambare, kuće, čak, i automobile. Ne bez razloga. U narodu važi mišljenje da potkovica donosi sreću i to ona koja je nađena na putu. Ali, da li je baš tako.
-Kao prvo, samo potkovica sa sedam rupa donosi sreću i to ona koja se nađe na putu. Nekada u prašini, a sada na asfaltu. E sad, treba znati da se potkovica sa sedam rupa upotrebljava samo prilikom prvog potkivanja pastuva i stavlja se na kopito prednje desne noge. Znači, samo ta potkovica donosi sreću, a njih je sve manje, jer je konja manje, pastuva pogotovo, pojašnjama majstor Stojan Znači, sreća se danas ne nalazi lako, već je treba radom zaslužiti. Ima narod i za to izreku: „Use i u svoje kljuse“.
