Posle tri i po decenije života u najvećem gradu kraj našeg toka Tise, Borislava Beba Perić Ranković se uvek rado, ali retko, vraća u svoj rodni grad.
Ne zato što ne želi, već što joj obaveze ne dozvoljavaju. Međutim, priznanje koje je ovih dana, tačnije 9. decembra, dobila u Lisabonu, nije moglo da ostavi ravnodušnim Bečejce i Bebu. Ovdašnja aktuelna vlast priredila joj je prijem pred predstavnicima medija i na skroman način čestitali proglašenje za najbolju stonoteniserku sveta među sportistima sa invaliditetom u godini na izmaku.
-Zahvaljujem se svima koji mi ovih dana upućuju čestitke za izuzetno priznanje. Ponosna sam što je Svetska stonoteniska federacija, baš, mene izabrala za najbolju stonoteniserku sveta. Ovo je prvi put da je neko od osoba s invaliditetom iz Srbije nominovan za tako vredno priznanje, a kada su u Lisabonu saopštili da ono ide u moje ruke, naša mala ekspedicija, selektor Zlatko Kesler, moj trener Lazar Kurteš i, naravno, ja, bili smo presrećni, započinje svoju novu lepu priču Borislava Beba Perić Ranković. Da broj 13, i još petak, ne moraju da budu nesrećni, potvrđuje primer naše „Bebe nacionale“. Naime, u petak, 13. novembra, primila je mejl od Svetske stonoteniske federacije da je nominovana za pomenuto priznanje. U konkurenciji su bile još prvakinja Latinske Amerike Aleksandra Bruno Kosta iz Brazila i šampionka Azije Jang Kijan iz Kine. Naravno da je vest odjeknula u našim sportskim krugovima, pogotovo među paraolimpijcima. -U prvo vreme nismo mogli da poverujemo, jer slična vest nikada nije stigla u naš Paraolimpijski komitet. Tek posle provere vesti i pred odlazak na put za Lisabon objavili smo je, a onda se dužnom pažnjom pratio ishod dešavanja u Lisabonu. Sve se završilo na najbolji mogući način. Ponavljam, sama nominacija je velika stvar za svakog sportistu, a kada čovek nađe na onakvoj svečanosti i u onakvom okruženju… Crveni tepih ispred hotela gde se sve dešavalo, reflektori, kamere, davanje izjava, a mi u svečanim toaletama, a ne trenerkama ili oznojanim dresovima, koktel, večara… kao iz bajke, još uvek je Beba pod utiskom dešavanja u Lisabonu.
Iz lisabonskog glamura, u Kreativni centar Gradskog pozorišta Bečej, gde je prijem priređen i gde su u ime lokalne samouprave Bebu dočekali član Opštinskog veća Dragan Kovačev i direktor ovdašnjeg „hrama sportova“ Dejan Stanojev. Iluzorno je svako poređenje ambijenta, ali Bebi je bečejski ambijent, ma kakav bio, uvek drag. Važno je da je njeni Bečejci ne samo nisu zaboravili, nego prate njen sportski put posle nesreće koja je zadesila na radnom mestu 1994. godine. U to vreme je bila talentovana košarkašica, ali posle petnaestomesečnog oporavka bilo je jasno da od basketa više nema ništa.
Uzalud je pet godina kao plejmejker gradila igru na terenu između dva koša. Ali, Beba se nije predavala. Nije mogla na sportski teren, ali se vratila na radno mesto gde je doživela nesreću, kada je teret pao na nju. Od oporavka 1995. godine narednih osam godina je radila u stolarskoj radionici i dokazala da osobe s invaliditetom mogu da budu od koristi. Onda joj je predloženo da učestvuje na igrama paraplegičara i kvadriplegičara. Momci iz novosadskog košarkaškog kluba invalidnih lica, kada su čuli da je bila košarkašica, pozvali su je na trening, pokušala je i u streljaštvu, a onda je zapazio već iskusni i proslavljeni paraolipijac u stonom tenisu Zlatko Kesler i tako je uzela reket u ruke. Posle toga je naišao brz uspon i dalje je sve poznato. Beba je na poslednje dve Paraolimpijade, u Pekingu 2008. i Londonu 2012. godine, osvojila srebrne medalje u svojoj kategoriji, više puta se „pozlatila“ na evropskim prventvima i takmičenjima za Svetski kup. Odavno je „numero uno“ evropskog stonog tenisa. Ali, nije Beba pobeđivala samo rivalke s druge strane stonoteniskog stola. Najveća pobeda joj je ona životna. Prebrodila je sve barijere, upoznala Beograđanina Milenka Mišu Rankovića i, posle olimpijskog „srebra“ u Pekingu, stigla do svog „zlatog čoveka“.
Kruna zajedničkog života je najbolje opisana u jednom novinskom naslovu „Baba dobila bebu“. Kći Dragana je od 22. januara 2010. godine najveće blago porodice Perić Ranković. Beba u 38. godini postaje srećna majka. Po ko zna koji put se potvrdilo da osobe s invaliditetom ne treba drugačije posmatrati. To što je neko hendikepiran i, iz ko zna kakvih razloga, ne može da se kreće, ne znači da ne razmišlja ispravno. I radi. -Bavljenje sportom mi je umnogome promenilo život. I životnog saputnika Mišu sam upoznala na jednom od takmičenja u Beogradu. Roditelji, Brako i Ljubica, su uvideli da sam u sportu našla sebe i pomogli su mi da kupim stan u Novom Sadu, gde sam član tamošnjeg kluba „Spin“. Ja sam napustila Bečej, Miša Beograd i samo je naša Dragana prava Novosađanka. Živimo bez ikakvih predrasuda, kao skladna porodica. Želela bih, mada znam da je to teško, da što više osoba s invaliditetom shvate da nisu manje vredne osobe, a onda će i drugi početi tako da razmišljaju. Upravo, iz tog razloga me raduje poziv prijatelja Dejana Stanojeva da organizujemo, ovde u „hramu sportova“ kraj Tise, stonoteniski turnir, kako bi mnoga deca i mladi shvatili da je sport plemenit, kao i druge fizičke aktivnosti, poput baleta, folklora… Uvek ću se rado odazvati pozivu i kao članica Paraolimpijskog komitata uticati da Bečej dobija organizaciju takmičenja osoba sa invaliditetom, jasna je Beba. U godini koja odbrojava poslednje dane, Beba je u Danskoj osvojila titulu evropskog prvaka u pojedinačnoj konkurenciji i „srebro“ na istom takmičenju u ekipnoj konkurenciji. „Pozlatila“ se i u Svetskom kupu. Na pitanje šta je očekuje u nastupajućoj godini, Beba je s radošću i setom odgovorila. Radošću, jer će učestvovati na trećim uzastopnim Paraolimpijskim igrama u Rio de Ženeiru, a tugom što će to, najverovatije, biti njene poslednje Paraolimpijske igre.
-Vizu za Rio obezbedile smo Nada Matić i ja, koje smo igrale dramatično poslednje evropsko finale u pojedinačnoj ženskoj konkurenciji, i Mitar Palikuća. Do Rija ćemo odigrati nekoliko međunarodnih turnira, kako bi se obavilo rangiranje pred paraolimpijski turnir i odredio „kostur“ takmičenja. Samo učešće na Paraolimpijadi je veliko priznanje. Znam da ću se maksimalno pripemiti i daću sve od sebe na takmičenju. Da li će to biti dovoljno za medalju, pokazaće vreme, zaključuje Baba. Dva „srebra“ su već arhivrana. To što je Beba, u međuvremenu, našla „zlatnog muža“ i rodila „zlatnu devojčicu“, ne znači da ne može i do „zlata“ na Paraolipijadi u Riju. Svi u Srbiji, Bečejci posebno, biće uz „Bebu nacionale“.
