Bečejski festival monodrame, šesti po redu, je završen, a ostaće upamćen po jednom, u svetskim razmerama, detalju. Otvorila ga je najstarija srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica Branka Veselinović, koja je mesec dana ranije, 16. septembra, proslavila jubilarni 100. rođendan!
Zašto, baš, ona? Razlog je jednostavan, jer se pre veka rodila, upravo, u Bečeju.
-Ovde sam se rodila u Sinđelićevoj ulici broj 9, provela najranije detinjstvo, stekla prvo obrazovanje u osnovnoj školi, naučila, pored maternjeg srpskog, mađarski jezik, a započela učenje nemačkog, francuskog… To se podrazumevalo u našoj porodici Ćosić. Tata Aleksandar bio je profesor književnosti, mati Jovanka nije radila, a i baba je bila učiteljica. Dodam li tome da smo u porodici svi imali talenat za jezike, onda nije čudo što govorim još engleski, ruski, češki… Nigde na putovanjima, a bilo ih je hvala Bogu mnogo tokom karijere, nisam ostala žedna i gladna, a uspostavljala sam lako poznanstva i prijateljstva, s posebnom radošću govorila nam je Branka Veselinović.
Iako je pregurala vek, Branka s lakoćom razgovara. Memorija je služi, a talenat da govori u stihu nije je napustio.
-Recept za dug život je vera u život, ljude, njihovu dobrotu… U mom stilu rečeno: ako veru želiš da imaš, možeš da je primaš, ali moraš da znaš, moraš i da je daš! Mislim da stih nije loš, mada nekome ne vredi ni groš! Ali, to je životna istina, dodaje s neizbežnim osmehom Branka.
Ne prestaje Branka da iznenađuje sagovornike. Čita, piše i radi bez naočara, sluša muziku, ponekad do iza ponoći. Na druženju sa Bečejcima nije htela da sedi. Čitav sat je bila na nogama u želji da vidi sve koji su došli, a i nju da vide.
-Ne postoji starost u odnosu na lepotu druženja i doživljaja. Uvek morate biti veliko dete, od glave do pete. Istina, ne znam dokle. Valjda dok me zdravlje bude služilo. I danas koristim svaku priliku da se družim, sa decom, odraslima, starima, čak i starijim od sebe. U jednom beogradskom Domu penzionera živi gospođa sa 113 godina i nas dve pričamo pri vrlo zdravoj pameti, grohotom se smeje Branka.
Kustos teatrolog Pozorišnog muzeja Vojvodine Zoran Maksimović naglasio je, prilikom prezentacije Bečejcima deceniju i po stare monografije o Branki Veselinović „Na dnu smeha leže suze“, po stihu Desanke Maksimović, da je Branka nižu gimnaziju završila u Novom Sadu, potom dvogodišnju trgovačku akademiju, pa se preselila u Beograd i okončala trogodišnju glumačko-baletsku školu. Kako ima dara za slikanje, pohađala je i slikarsku školu. Mnogo je radila. Debitovala je na sceni u novosadskom pozorištu Dunavske banovine u predstavi „Karlova tetka“. U jednom periodu je igrala ceo program od 27 predstava u ovom pozorištu. Članica je Jugoslovenskog dramskog pozorišta od osnivanja, a 3, aprila 1948. godine igrala u prvoj predstavi „Kralj Betajnove“.
-Kad sve ovo slušam, trebalo je ranije da me dovedete u moj Bečej, a ne da moram da doživim „stotu“. Šalim se. Ponosna sam i srećna što sam došla u rodni grad, mada, pošto sam dobar deo života živela i kasnije postala počasna građanka, mnogi biografi greše i pišu da sam rođena u Novom Sadu. Čast bi mi bila da sam pozvana na festival ovakovog formata, a prava je počast što mi je dodeljena uloga da ga otvorim, rekla je Branka pred Bečejcima, a onda se zahvalila na svim jezicima koja govori i dodala. Imam u svojoj kolekciji slika tri dela velikih slikara. Kad sam osetila kako ste me dočekali, pokloniću ih ovdašnjem pozorištu, koje može da ih proda za velike pare i tim novcem pomognu deci. I od prodaje knjige s mojim stihovima, koje sam donela, novac neka ide u istu humanitarnu svrhu. Nisam je bez razloga doživotni ambasador UNICEF-a. Vaša sam, moji ste, veliko svima hvala, srce sam vam dala, od srca vam hvala.
Dotakla se Branka i svog humanitarnog rada, koji s istim poštovanjem uvažava kao i glumački.
-Nema leka koji može da pomogne kao lepa reč prilikom poseta bolesnoj deci. Zato uvek nosim svog lutka Eksima Sarmika, kojeg sam 1957. godine dobila na poklon od svetski poznatog lutkara Sergeja Obrasceva, čiji sam kurs izrade lutaka pohađala dok sam bila u Moskvi. I sada je uz mene i, evo, popričaće malo sa vama, stiče se utisak da Sarmiko ima blagotvoro dejstvo i na Branku.
Prilikom brojnih putovanja i odlazaka u ambasade radi viza, Branka se obraćala, uglavnom, na jezicima svojih budućih domaćina, što je oduševljavalo zaposlene. Čest je gost bila i kod doživotnog predsednika Jugoslavije Tita, koji je pitao da li ima neki jezik da ne govori, jer je na prijemima sa ambasadorima razgovarala na njihovim jezicima.
-Svaki jezik ima razne dijelekte, a jednom su mi rekli kako dobro glumim vojvođanski dijalekt, a odgovorim im da to jedino u životu ne moram da glumim. S tim sam se rodila i odrasla. Mnogo je anegdota iz mog veka života. Srela me jedna gospođa u foajeu pozorišta i kaže: kako vi ličite na pokojnu Branku Veselinović, a Nikola Simić, koji je tu bio, reče „dao Bog da ti nam još dugo budeš tako „pokojna“. I jesam, šeretski zaključuje Branka Veselinović.
Branka je u vidu knjiga donela poklone svojim Bečejcima, a obećala je i slike. Nisu ni Bečejci nju ispratili praznih šaka. Uručili su joj većeg formata fotografiju iz vremena kada je u rodnom gradu išla u školu.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Imaš pravo da znaš“, koji sufinansira opština Bečej
