-Ne samo da sam rođen pola milenijuma posle Kolumba, nego istog datuma, 9. oktobra, kada i Mihajlo Pupin, Mika Antić i da ne ređam dalje, ume i istorijski precizno da svoju biografiju predstavi Pera Bačić (66), koji je rođen u Tovariševu, imao je 11 godina kad se s roditeljima preselio u Čelarevo, a Bečejac je već 43 godine.
A penziju je zaslužio tačno posle 40 godina i sedam dana rada u samo dve firme, DTD „Hidrorad“ i PIK „Bečej“.
-Ceo život sam radio kraj vode, tako mi je suđeno, jer sam završio Hidrotehnički smer Građevinske škole, učestvovao u kopanju kanala i njihovom održavanju, gradio nove i obnavljao stare ribnjake, kaže Bašić.
Iako je najveći deo karijere provodio na otvorenom, a nakon posla se bavio sportom, odlaskom u penziju zadesio ga je zdravstveni hendikep.
-Doživeo sam moždani udar, koji nam je, izgleda, porodična tradicija. Nasledio sam ga od dede, tate, šteta što nisam nešto drugo. Srećom, izgleda da je bio slabijeg inteziteta, ili mi je pomoglo to što sam čitavog života bio u pokretu. A i sada sam. Svakodnevno prepešačim pet-šest kilometara, pošto živim na trećem spratu, nema dana da, bar, tri puta ne idem gore–dole, a zimi plivam u zatvorenom bazenu, ne da se Pera.
Rukometom se bavio čitav život, pogotovo radeći s devojčimaca uzrasta od 11 do 15 godina.
-Dvadesetak generacija sam naučio osnovama, a neke su postale i igračice o kojima se, i kad su završile karijeru, s mnogo poštovanja i uvažavanja priča. Recimo, Vera Ilić je toliko volela rukomet, da ga je igrala i u četrdesetoj. Gordana Roganović je bila veliki talenat, ali se opredelila za školovanje i sada je priznati etnomuzikolog. Za rukomet je potrebno imati glavu, pogotovo za „srednjaka“, a ona je to imala. Jasmina Popov je stigla do juniorske reprezentacije Jugoslavije. Ma, bilo je još sjajnih devojaka, ponosno naglašava Pera Bašić.
Ma koliko da je bio čovek rukometa, za njega tu nije bilo mesta Radničko-sportskim igrama. Neki su pre njega štavili „šapu“ na taj sport i on je morao da traži drugu disciplinu.
-Bio sam, kao predstavnik PIK „Bečej“, u Organizacionom odboru na pet Olimpijada radnika Vojvodine, Adi, Apatinu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu i Srbobranu. Žao mi je što, zbog zdravstvenih problema, neću moći 2019. da budem aktivan na svom „bunjištu“ u Starom i Novom Bečeju. Nekako najviše sam se družio sa „konopašima“ u ženskoj i u muškoj konkurenciji. Pravi divovi po gabaritu, ali vrlo osećajni ljudi, seća se Pera Bašić.
Pošto se u sportu, pogotovo amterskom i rekreativnom, diplome dele na tone, trebalo je krasnopisom nacifrati imena laureat. Pera je bio kao poručen i za taj posao.
-Svi su mislili da sam u Građevinskoj školi naučio lepo da pišem, ali za sve je zaslužna moja majka. Imala je čudne pedagošle stavove i u detinjstvu nije mi dozvoljavala da koristim gumicu za brisanje, već kad negde pogrešim, iskidala bi list i morao sam sve ispočetka. Dan po dan i grešake su nestajale, a ja se vremenom zainteresovao i za krasnopis. Žao mi je što nisam imao priliku da učim pravu kaligrafijom, ali sam samouk nekako skidao goticu i druga pisma da bi slova bila što interesantnija, zaključuje Pera Bašić svoju priču i ode u redovnu šetnju.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
