Bečejac Damjan Šipoš (73) iz godine u godinu slavi neki jubilej. U godini na izmaku obeležio je, čak tri. Pođimo redom. Prošlo je 55 godina kako je završio Zanatsku školu u Bečeju i počeo da radi kao moler, zatim tri decenije kako je izašao na puteve i počeo da ih farba postavljanjem horizontalne saobraćajne signalizacije širom Slavonije i Bačke i, najzad, prošla je decenija kako je penzioner.
Kalendar za nastupajuću godinu porodične firma „Soboslikar“ je u znaku 1966. i 2016. godine, što jasno kazuje da ista postoji pola veka i čiju tradiciju od njegovog penzionisanja nastavlja sin Dušan. Bože zdrvalja, pa će i za dve godine biti jubileja. I to kakvog. Obeležiće „zlatnu svadbu“ od kako je sa Milenom u skladnoj vezi.
-Svačiji život je jedan roman sastavljen od niza poglavlja. Kod mene je sve vezano za rad. Čitav život sam samo radio i radio. I sada kao penzioner radim. Koliko i kada mogu. Čovek se bolje oseća ako radi. Bilo šta. Najbolje je raditi nešto od čega se ima koristi, jer danguba nikada nikome nije donela dobro, šalje poruku novopečeni penzionerima Damjan Šipoš Lala. A onda je počeo da „vraća film unazad“. Posle završetka Zanatske škole i rada u Bečeju kao moler, usledio je odlazak u vojsku, pa zaposlenje u Borovo naselju. Molovao je i farbao u poznatom privrednom gigantu „Borovo“, a onda je 1966. godine odlučio da se osamostali kao preduzetnik. Firmu je nazvao „Soboslikar“ i poslovi su počeli da se ređaju.
-Odmah sam video da nije lako u privatnom biznisu, ali povratka nije bilo. Moralo se, bez radnog vremena, molovati sobe i farbati fasade od jutra do mraka. Posao se nije birao. Tako je bilo do 1985. godine, kada sam posao proširio na farbanje puteva. Malo je čudno zvučalo „Soboslikar“, a farba puteve širom Slavojine i Bačke. A onda je stigao 27. juni 1991. godine. Izbio je rat i ja s porodicom nazad u Bečej. A gde bi drugde, kada sam još 1971. godine firmu prebacio u bečejsku opštinu, na roditeljsku adresu u Bačkom Petrovom Selu. Valjda je to bio lokalpatriotski čin, kako bi porez ovde plaćao. Radio sam poslove preko bečejske Zanatske zadruge Interkop. U Slavojiji sam radio po 3000 kilometara puteva godišnje u opštinama Beli Manastir, Vinkovci, Đakovo, Županja, a u Bačkoj sam obeležavao puteve u Adi, Bečeju, Vrbasu, Kanjiži, Novom Kneževcu, Subotici, Čoki… Moj je bio, uglavnom, potiski region, priseća se Lala. Na pitanje čega se seća po lepom, bez dvoumljenja je odgovorio.
-Druženja s ljudima. Gde god da sam radio, uspostavio sam dobre međuljudske odnose s meštanima. Zatim, svake godine smo se, mi „putari“, okupljali u maju na Paliću i družili. Nije bilo zavisti među ljudima. Sada je nešto drugačija situacija. Pamtim mnoge godine po dobrom, a jedna od njih je i ova na izmaku. Firma, koju sada vodi sin Dušan, dobila je na tenderu poslove u opštini Čoka, radili smo u opštini Vrbas, obeležili smo u senćanskoj Fabrici duvana kompletan fabrički krug, kao koperanti subotičkog Vojputa odradili smo preko 300 kilometara linija na putevima naše najsevernije opštine, samo u Bečeju, gde firma 45 godina plaća porez, za nas posla nema. Želi što pre da zaboravi lanjsku godinu, jer je po poslu bila jedna od najlošijih. Posle toliko godina, nema posla koji nije radio. Svaki ima svoje lepe i loše strane. Ali, najopasnije je raditi na autoputu zbog bezobzirnosti vozača. Sina Dušana je polako uveo u posao još kada mu je bilo dvanaestak godina, pa je firma lako „prebolela“ menjanje vlasnika. Na kraju šalje poruku mladim preduzetnicima.
-Treba raditi i boriti se sa svim nedaćama. Od mudrovanja nema koristi. Samo rad donosi boljitak. Možda ne odmah, ali ne može da ne bude nagrađen. Nekad više, nekad manje, zaključuje Damjan Šipoš Lala.
