Ustajemo malo ranije nego inače i spremamo se za veliki dan. Sa našim novim prijateljem iz Amerike idemo u predstavništvo Uzbekistana u Novosibirsku. Objašnjavamo kako nismo dobiljali povratne informacije od njih, pa smo došli lično pa porazgovaramo oko našeg ulaska u njihovu zemlju. Uz njihovo duboko izvinjenje doživljavamo razočarenje. Naime, rok za dobijanje vize za Uzbekistan je vremenski izvan onog kojeg smo mi planirali. Razočarani, ali naučeni iskustvom da se ponašamo u skladu sa trenutnom situacijom, jednostavno otpisujemo Uzbekistan.
Odlazimo do hostela na odjavu i upućujemo na dugo očekivani susret. Pričam o prvom tehničkom pregledu Jugića, njegovom prvom servisu na ovoj ekspediciji. Išli smo nedaleko od centra grada Novosibirska do neke automehaničarske radnje gde su nas dočekali Yacco predstavnici iz Rusije. Gospodin Aleksandar s njegova dva radnika i Alla, njihov prevodilac, s osmehom nas dočekuju ispred.
Ubrzo stiže i TV ekipa. Radili smo snimanje za sinoćni TV izveštaj na ruskom kanalu OTS. Pričali smo o našoj putešestviji i malo o nama. Tražili su od nas i da pričamo na ruskom. Umirali su od smeha dok smo ih mi, crveni u licu, pratili u tome. Zatim je usledila solo tačka Rina. Bio je u centru pažnje čitavih 45 minuta. Kamerman na jednoj strani, majstori na drugoj i obrnuto. Zamenili su nam ulje i odstranili problem s gasom. Ukoliko ste se skoro uključili, imali smo nekoliko dana unazad problem zbog kvaliteta gasa pa su nam zamenili filter za gas.
Evo jedne zanimljive činjenice za koju i mi nismo znali. Rusi su jedni od najvećih izvoznika gasa, međutim, kvalitetan gas izvoze, a loš im ostaje u državi za prodaju. Tako da, verovali ili ne, mi u Srbiji točimo kvalitetniji gas nego Rusi kojima „raste“ u dvorištu. Dok smo čekali na Rina da se „preporodi“ setio sam se da sam dobio naređenje od Dragana Šibalića kako moramo posetiti restoran „Balkan Grill“ u Novosibirsku. Uz naređenje sam dobio i broj telefona konobara kojeg sam ubrzo nazvao i rekao mu da dolazimo.
Parkiramo preporođenog Rina ispred restorana, a svo osoblje nas dočekuje sa već upaljenim kamerama. Sledi upoznavanje, a zatim i slikanje. Inače, restoranom upravlja Radovan Simić, jedan divan čovek velikog srca. Za njega radi Voja, koji je šef konobara u restoranu i njegova desna ruka. Ova dva profesionalca nam sve serviraju na tanjiru kao da smo njihovi rođeni. Sve smo probali: od meze sa sirom i švarglom, zatim teleće čorbe, preko ćevapčića prve klase do štrudli sa malinama! Upoznajemo se kroz kasni ručak i preko Radovana stupamo u kontakt sa Slobodanom Vukojevićem i sa našim prijateljima iz Rijeke, koji su isto bili Jugićem, i to baš u ovom restoranu. Dok sam razgovarao sa Filipom, momkom iz Rijeke, pre nego što smo spustili slušalicu, zamolio me je za uslugu: da u njegovo ime izljubim i izgrlim Radovana kao da mi je poslednji put da ga vidim.
Nakon obilate večere, od Radovana i Voje smo na poklon dobili tri male „Aqua Viva“ flašice domaće rakije i tri rošrilj porcije. Što bi oni rekli: za ne daj Boze! Stičemo još jedno prijateljstvo i upoznajemo Germana Pilipenka. To je Radovanov redovni gost i prijatelj, poznati doktor hipnoz. Kad je ugledao Jugića ispred restorana, nije mogao da ostane pristrasan pa je došao da se upoznamo. Na rastanku nam je demonstrirao svoje moći. Đoletu se svidelo, a meni baš i nije. Nisam neki ljubitelj, a ni verovatelj u takve stvari. Zaboravio sam da spomenem da je Alla, mlada prevoditeljka, nakon upoznavanja prihvatila poziv da proba najbolje ćevape u Novosibirsku. Sve vreme je bila sa nama, ona nam je prevodila i svojim prisustvom ulepšavala fotografije. Videvši da nam je vreme proletelo, teške volje morali smo da se rastanemo. Na rastanku sam ispunio Filipovu zelju i izljubio sam i izgrlio Radovana, ali duplom dozom; jednom za Filipa, a jednom za svoju dušu.
Podelivši brojeve da ostanemo u kontaktu time završavamo sa rastankom i odlazimo ka Krasnojarsku. Na putu su nam se zaređale malo strašnije stvari. Mrak, čujemo lupanje po krovu pri brzini od 90km/h. Stajemo i vidimo da nam je krovni nosač na pola otvoren. Stvari su sigurno poispadale davno ranije jer ih mi u blizini nismo mogli pronaći. Lampa koju smo koristili da tražimo stvari ostaje na krovu i mi se vozimo nekoliko metara sa krovnim reflektorom. Stajemo, vraćamo je unutra i dajemo gas u nadi da nas niko nije video. Prema trenutnoj računici fale nam lekovi zajedno sa stvarima za prvu pomoć i jedna kesa prljavog. Sva sreća pa smo sami bili na ruskom „autoputu“ i nema povređenih. Idemo dalje i odlučujemo da stanemo na benzinsku pumpu kako bismo natankovali i videli da li možemo da kupimo deo koji nam fali da zategnemo krov. Od mraka i panike pravim pogrešno skretanje ka pumpi, a pogodicete ko tamo stoji. Policijska patrola! Sedaju trkom u auto, a ja, primetivši ih, sam stajem i spremam dokumenta. Policajci su u početku bili oštri, ali kad sam im objasnio da nije namerna greška, već je usledila jer smo ostajali bez benzina, odlučili su da nam progledaju kroz prste. Naravno, i priča o tome kako smo iz Srbije i pravimo humanitarnu ekspediciju za azil pasa je takođe zaslužna. A da se ovim putem i zahvalim mom Matorom, kako volim da ga zovem na ovom putovanju, jer je i on zaslužan na ovom pomilovanju. Naime, nisu razumeli reč „pas“ u smislu da radimo ovo za azil pasa, pa je Đole – moj Matori uhvatio za shodno i počeo da laje kako bi pomogao ovoj komunikaciji.
Policajci su istog momenta prsnuli u smeh, a ubrzo i mi. Nakon tankovanja, zaboravljam da vratim čep koji ostaje na krovu i nastavljamo put svega nekoliko metara kad čujemo da se nešto kotrlja po krovu. Koristimo istu onu lampu od malo pre i nalazimo čep niz osvetljeni deo puta. Smejemo se bez prestanka razvojem ovog dana, tj sad već noći. Shvatamo da je vreme da legnemo da spavamo i prepustimo ove malere nekom drugom. Od sinoć, Matori na glas govori svaki put kad vraća lampu, a ja kad zavrćem čep od rezervoara.
