I dalje smo pod uticajem prethodnog dana. Koliko samo dobrih ljudi na ovom svetu ima? Budim se s osmehom… S druge strane, Đole se budi vidno umoran. On je više fasovao protekle noći. Zbog silnih problema sve stvari smo stavili na zadnje sedište, odnosno na Đoletov „krevet“. Stoga se on morao zadovoljiti „čarima” suvozačevog sedišta koje se ne može oboriti. Spavanje u sedećem položaju mu definitivno nije diglo raspoloženje. Ali zato sam tu ja i naša muzika. Ubrzo se razbuđujemo uz domaće pesme, dok Rino trči po putevima ka Krasnojarsku. Smatramo da bismo vam brzo došli glave kada bismo svaki dan pisali da nas ljudi na različite načine pozdravljaju, ali verujte da nam Rusi non stop sviraju i pokazuju palac gore. Čak prilaze na semaforu i postavljaju razna pitanja, a isto tako i na pumpama. Osećaj je neverovatan! Svaki dan drugi grad, danima već ista država, ali znakovi dobrodošlice uvek dobro dođu. U nastavku puta nas hvata glad i stajemo pored pumpe. Kupujemo kanap za vezivanje cirade, stavljamo stvari na krov i vadimo roštilj koji smo dobili od čika Radovana.
Nastavljamo put, a Đole se konačno širi po sedištu i zaklapa oči. Nisam bio siguran da li je stvarno loše spavao, da li je klopa bila toliko dobra ili se “ubio“ od gutljaja rakije. Radi zanimljvijeg prepričavanja u društvu, odlučujem se za treći scenario. Samo, znajući sebe kako volim da „posolim“ priču, sigurno ću reći da se napio samo od mirisa rakije… ili još bolje, samo što je video rakiju na metar od sebe. Puštam ga da odmori, zaslužio je. Ali ne bez dokaza! Beležim momenat i ponašam se sasvim normalno. Jedva čekam da portal MojBečej objavi priču i da se Đole iznenadi slikom! U nastavku puta pričamo šta smo voleli kao klinci. On karting, a ja devojke. Sad smo malo odrasli, ali dosta racionalnije razmišljamo. Danas on obožava Formulu 1, a ja starije devojke.
Posle brdo pesama koje smo preslušali na ovom putovanju hvata nas volja da i mi budemo autori jedne. Pa kaže:
„Uputila se dva momka na avanturu,
Jedan da vidi planine i more,
Drugi da vidi devojke.
Humanitarna ekspedicija beše,
Jedan skuplja sredstva za azile,
Drugi traži devojke.
Prođose preko deset zemalja i stotinu gradova,
Jedan da upozna kulturu i običaje,
Drugi da upoznaje devojke.
Prvi proputova pola sveta
i vide što ga zanima,
Drugi ne naiđe na lepotu ko u naše devojke,
jer nema ubavije od srpske devojke!“
Kako vam se čini? Je l’ nam svaka ka’ u Vuka?
Nastavljamo put sve do Krasnojarska. Đole na mom telefonu koristi navigaciju dok ja vozim. I uglavnom je tako. On je mozak ove naše operacije. Kako on kaže, ja tako radim! Nisam ga uhvatio da ponekad pogreši dok nisam počeo da pamtim ulice po ruskim gradovima, i sad tačno znam kad omane. Kad kaže: „ma samo pravo“ – onda nagađa dok ne izračuna rutu. A kad kaže: „i idemo ovde polukružno“ – znam da smo sišli sa putanje. Sva sreća nije bilo niti jedne niti druge rečenice dosta dugo. Stižemo do željene tačke, hostela Vozdukh. Soba ima četiri kreveta, a nas je trojica. Novi cimer spava od kako smo kročili ovde – već 10 sati. Samo sekund… diše, dobro je. Dok je Đole skoknuo do prodavnice po novu turu voća, krišom pišem ovaj tekst. Za kraj dana prenosimo utiske Srbiji i spremamo se za spavanje. Sutra nas očekuje novi dan i mnoštvo dodatnih kilometara!
