Dnevnik bečejskih „Mongolaca“ 27. dan: U prestonici Mongolije

Pre nego što počnem priču želim da vas unapred obavestim da neću koristiti moje dobro poznato preuveličavanje ili vam soljenje delova scena, niti sam u ovim tekstovima koristio tu moju osobinu koju smatram vrlinom. Upozoravam da će vas današnja prica oduševiti, s toga predlažem čitaocima sa srčanim problemima da sednu, ili još bolje legnu.

Pored nekog polu parkinga na kojem smo u Rinu prespavali, pri prvom otvaranju očiju iz ležećeg položaja vidim Đoleta kako sedi i gleda u meni nepoznatom pravcu. Ispravljam se i pratim njegov pogled, a ono što vidim je možda nešto najlepše što sam ikad video u životu. Priroda, priroda i samo priroda! Svuda oko nas behu planine prekrivene zelenom travom, a na tim istim se nalaze konji, krave i koze. Osećajući kako mi se šire zenice od uzbuđenja i udara adrenalina velikom jačinom, ni ne shvatam da se nalazim na vrhu brda i kamerom beležim sve oko sebe vrteći se 360 stepeni. Razmišljam da li postoji drugo mesto na svetu na kojem bih se u ovom trenutku nalazio, s obzirom na lepotu koju posmatram. Dok sam gledao u svoju šaku kako mazi deo između očiju konja, a on se sve više i više naslanjao na moju ruku, shvatam da ne postoji takvo mesto. Đole mi saopštava da se on isto družio sa konjima nekoliko minuta ranije. Imali smo utisak kao da smo u nekom transu.

Na nekoliko stotina kilometara od granice, sedaju dva momka u svog Jugića i dok željno iščekujući da vide šta ih čeka iza svake sledeće krivine, krenuše ka cilju – Ulan Batoru.
Uz temperaturu od 24 stepena, koja je za Mongolce pakao, spuštene prozore i treštanje muzike ulazimo u glavni grad Mongolije. Nakon 27 dana putovanja i skoro 10.000 pređenih kilometara konačno smo tu.

Kontakt koji smo ostvarili sa čovekom iz Mongolije je inače Srbin iz okoline Subotice koji nam se svojevoljno javio kad je pre početka putovanja čuo za nas. Još je tada insistirao da budemo njegovi gosti. Prihvativši ovu velikodušnu ponudu našeg zemljaka Mikloša Grizaka, odmah smo se uputili ka njemu. Posetili smo ga na poslu, upoznali se i razmenili po koju. Rekao nam je da mu je stigla roba i da neće biti slobodan dok se istovar ne završi.

Naravno da nećemo samo sedeti i gledati njegove ljude kako rade, već priskačemo u pomoć. Odlična koordinacija nam omogućava da jedan ceo brodski kontejner radijatora ispraznimo i poređjamo ih u skladište za četiri sata. Umorni od puta i rada, Mikloš nas i preostale radnike vodi na zasluženi ručak, tradicionalni buz i hušur. Klopa je slična našim pancerotama s mesom. Za hušur važi da se koristi ovčije meso i zajedno s lukom se umotan u testo peče na ulju, a kad testo s mesom spremate na pari dobijate buz. Složili smo se da je buz zdraviji, dok je hušur ukusniji.

Mikloš nas zatim vozi kod njega kući, usput nam pokazujući grad. U stanu upoznajemo njegovu divnu ženu Cinke, Mongolku koja je bila u Srbiji i još uvek lepo zna srpskim jezikom da barata i njihovu kćerku Marijanu. Sina Marka smo videli samo preko slika i čuli dosta o njemu. Studira u Japanu i profesionalno se bavi košarkom. Cinke nam servira večeru, pa zatim Mikloš još jednu i uvaljujemo se u fotelje punih stomaka. Naš domaćin zatim obavlja nekoliko poziva i ugovara nam da se sa njegovim prijateljima skupa družimo u pabu zvanom Džingis. Ni ne sluteći da ćemo se nekakao uspeti sporazumevati s njima, drage volje pristajemo.

Prilazeći stolu čujemo da se za istim priča samo srpski i to nas oduševljava. Za stolom nas je bilo šestoric. Mikloš, naš domaćin, Rade, stariji čovek koji je u znak poštovanja poneo svoj Srbija kačket, Vojkan, mladi i perspektivni trener fudbala i Džeki, Mongolac koji je studirao Ekonomski fakultet u Beogradu. Džeki odlično priča naš jezik sa mongolskim naglaskom. Uz nebrojane ture mongolskog točenog piva i upoznavanje, primećujemo da se ovi momci veoma dobro drže zajedno, kao jedna familija. Za susednim stolom sede trojica poslovnih ljudi, a Džeki jednog prepoznaje. Poziva ga i rukom pokazuje da dođe do nas. Stariji Mongolac, videvši ko mu maše, s ožarenim osmehom pritrčava stolu. Radi se o njegovom prijatelju kojeg nije video preko 20 godina, a zajedno je s njim studirao u Jugoslaviji. Čovek od sreće počinje da priča srpski i ljubi nas redom.

Spajamo susedni sto i samim tim naš novi sto sad broji devet članova među kojima su i druga dva poslovna čoveka, Rus i Kinez koji ubrzo odlaze. Postajemo najglasniji u kafani dok se svi čude kojim jezikom pričamo. Podsećavši se mladih studentskih godina, Džekijev prijatelj ne može rečima da opiše svoju sreću, pa nastavlja sve da nas grli i ljubi. Ni ne slutivši na razvoj situacije, i dalje u neverici na ovoj slučajnosti, ulazi još jedan Mongolac i počinje uz osmeh da psuje na srpskom. Džeki i njegov kolega skaču da ga pozdrave. Radi se o još jednom njihovom prijatelju iz studentskih dana. Naime, Bilge je studirao političke nauke dok mu je otac bio ambasador u Jugoslaviji. U jednom momentu u celoj kafani se čuo samo srpski jezik i uz pun sto krigli dočekujemo fajront. Ne možemo da verujemo da 10.000 km od domovine, među 1.500.000 Mongolaca nas osmorica predstavljamo epicentar. Rastavši se uz srpske pozdrave, svako na svoju stranu pođe, a mi za Miklošem. S obzirom da je pravi gurman i obožava da pravi dobru klopu, nudi se u dva ujutru da nam ispeče konjske kobasice. Siti ležemo i ne možemo da verujemo šta nam se izdešavalo… ko zna šta će nam ovi momci sutra prirediti!