Spavali smo kao bebe u Rinu smešteni na parkingu za zaposlene jedne benzinske pumpe. Đole ustaje pre mene i sve sam obavlja. Oprao je stakla na autu, proverio nivo ulja, vode, čak je i kočiono ulje proveravao. Dok sam pokušavao da držim oči zatvorene, jednostavno nisam mogao da nastavim da spavam jer sam želeo da uživam u pogledu na njega. Ovaj vredan momak sve radi. Istog momenta sam znao da će nam ovaj dan biti nesrećan. Ustajem jer ne mogu da gledam kako sve sam namešta. Hvatam se i ja nekog sitnog posla.
Dok pokušavamo da napravimo reda, Đole se vrznuo iza mojih leđa i odjednom ga vidim do struka u šahtu. Trkom mu prilazim, proveravam da li je ceo, a on kroz smeh kaže da je sporo propadao pa mu nije ništa. Krstim se i zahvaljujem Bogu, a ne znam ni sam da li verujem u Njega ili ne. Govorim mu da bude blizu mene kako ne bi sledeći put kroz zemlju propao. Dok ja vršim dodatne provere motora, on udara glavom u haubu i to ne jednom, nego dva puta. Napravio je iskorak i dok mu je krv tekla sa čela prokomentarisao je da ovo jednostavno nije njegov dan. Prišao je da mu saniram ranu koja srećom nije bila ništa strašno.
Zahvaljujući mama Sonjinoj školi prve pomoći, čistim mu ranu, amaterski previjam i krvarenje ubrzo nestaje. Predlažem mu da nosi kačket na glavi, ali sve na fazon da su sad u modi, dok je glavni razlog bio da me ne pitaju ljudi zašto sa sobom vodim Hari Potera. Pozdravljamo se sa radnicima benziske pumpe i krećemo ka Tosencengelu. Ljudi, moraćete nam oprostiti, ali mi ne znamo kako da opišemo lepotu prirode na koju nailazimo. Nas su u školi učili da se neopisiva, beskrajna lepota naziva rajem. Onda je to reč koju ćemo iskoristiti da opišemo ove predele. Ako su nas lagali u školi, onda i mi lažemo vas. Ponekad poželimo da nam ne poverujete na reč, pa da se sami uputite na ovakva mesta. Verujte nam, lepše je nego što zamišljate.
Brda, zelenila, divlji konji, velike reke i male pritoke, ledena jezera, na jednoj strani sneg i na drugoj sunce prosto mora biti raj. Uživamo u prostranstvima Mongolije. Dolazimo do jednog kanjona gde poželesmo da zabeležimo mesto i trenutak kamerom. Spazivši to, mladi motoristi stadoše da se upoznamo. Engleski znaju samo da nabadaju. Primećujemo košarkašku loptu, koja u kesi visi sa ranca jednog od momaka, i počesmo priču na temu košarke. Nekoliko reči o Stefu Kariju, Lebronu Džejmsu, Nikoli Jokiću, i ubrzo, nakon kratkog mahan rukom u pravcu koša, smo se podelili u dve ekipe i igrali.
Momci imaju drveno stablo kao stub, obruč je felna od točka za bicikli, a teren zemljani. Da samo vidite tu ljubav prema ovom sportu. Nažalost, izgubili smo duel jer imaju daleko više iskustva u basketu u prirodi od nas. Pravimo nekoliko fotografija i nastavljamo dalje sa vožnjom. Na putu nam se redovno javljaju naši prijatelji, koje smo upoznali tokom avanture, da provere kako smo i kako napredujemo. Srce nam je puno kad god nas pozovu. Međutim, udaljavajući se od civilizacije, sve je ređe bilo telefonske i internet mreže, stoga nismo uspevali da se pohvatamo.
Na sledećoj destinaciji prvi put nailazimo na novu vrstu puta – peščana zemlja. Stajemo da razmotrimo situaciju i proverimo da li smo na dobroj putanji. Mapa kaže da jesmo. Na pauzi u selu nam prilaze deca i zbore na mongolskom. Videli su nam zbunjene face i zatim pokazali prstom na loptu. Radilo se o ponudi za fudbalski meč. Pristajemo i pravimo golove od kamenja. Utakmica je završena nerešenim rezultatom i svi smo bili zadovoljni. Nismo mogli da izdržimo a da sad mi njih ne pitamo za uslugu. Kako se rečima nismo mogli sporazumeti i mi se koristimo rukama pokazujući na kameru. Prilaze nam klinci i beležimo još jedan veseo i zabavan trenutak na našem putovanju.
Izlazimo van sela i zatičemo prepreku. Naime, put se rastavio pred našim Rinom. Morali smo da izađemo iz auta i pronađemo alternativu. Blizu rasčepanog peščanog puta postoji još jedan sličan, ali je za razliku od prvog prohodan. Nastavljamo avanturu krećući se brzinom svega 25 na sat. U neverici da ovaj put postoji na mapi, kretali smo se istim narednih 50-ak kilometara. Navigacija na telefonu nas ne izdaje, već pokazuje da idemo u pravom smeru. Ne bi smo se izgubili u ovoj nedođiji, stajemo da pitamo druge vozače gde se nalazimo, a oni nas usmeravaju na našu destinaciju. Od nje nas deli još 80 kilometara peščanog i zemljanog puta.
Iscrpljeni od vožnje, u 23:00 po mongolskom vremenu stajemo pored „puta“ na jedva travnatu površinu i odlučujemo da spavanjem nadoknadimo energiju za sutra. Nezadovoljni prolaznim vremenom i neispunjenom dnevnom maršutom, nervozni se spremamo za spavanje. U jednom momentu pogled na nebo me smiruje i čini presrećnim. Molim Đoleta da uputi pogled gore i govorim mu da će sve biti u redu. Uz pogled ka nebu vraća nam se obojici onaj isti osećaj, ista vatra koju smo imali na početku putovanja. Spavamo u Rinu pod milion zvezda. Laku noć!
