Rano ujutru meštani najbližeg sela kucaju nam na prozor. Na njihove osmehe otvaramo oči i ustajemo. Kako smo se sinoć sa njima upoznali, poželeli su da nas iznenade. Uspeli su u tome budeći nas i donoseći nam doručak. Keks sličan bakinom kolaču i sveže skuvano mleko čekalo nas je na haubi Rina. Videći koliko smo gladni, pustili su nas da navalimo na klopu. Za tili čas keks je nestao, a mleko nam je poslužilo kao dezert.
Uspevajući da im pokažemo zahvalnost, dva Mongolca nas upozoravaju da smo noćas malo zaronili u pesak. Bacamo poglede i vidimo da je Rino niži 4-5 centimetara u odnosu na sinoć. Komentarišemo kako smo tonuli sinoć u san, tako smo zajedno sa Rinom tonuli i u pesak. Posle ukusnog doručka vreme je da isprljamo ruke. Uz mongolsku pomoć oslobađamo točkove automobila i otpozadi ga guramo. Uspevamo iz prvog pokušaja i ostavljamo Rina upaljenog da se ugreje dok se mi slikamo. Uz pozdrave se rastajemo od novih poznanika, a naš smer kretanja je suprotan jučerašnjem. Pošto je nastavak puta bio neprohodan za nas, vraćamo se 20-ak kilometara nazad do Umnogovija ne bi li smo natočili gorivo i vratili se na pravu putanju.
Kazaljke na satu nisu pokazivale ni 10 časova, a već je bilo pretoplo. Skidamo majice kako bismo ceo gornji deo osunčali, da ne bude da se kući vraćamo sa „radničkom linijom“ na ruci. Preko stenovitog puta stižemo do Umnogovija po najvećem suncu. Naš prijatelj Ivan nas je savetovao da vozimo rano ujutru i kasno posle podne, a da izbegavamo vožnju u najžarijem delu dana. Vodeći se ovim savetom odlučujemo da se kod jednog čoveka konektujemo na internet i sačekamo do nekih 17 časova, pa da se onda uputimo ka Hovdu. Skrivamo Rina u hladovinu, a mi se nameštamo kod čoveka u kuću. Ovih nekoliko časova iskoristili smo da sredimo foldere sa video zapisima i pošaljemo nešto od materijala Srbiji.
Pauzu od interneta jedan je iskoristio da popravi dečiji bicikl, dok je drugi trknuo po ručak. Za sitne pare smo se prejeli dobre hrane. Nešto kasnije, napolju se temperatura spustila na nivo pogodan za vožnju, stoga se mi pakujemo i napuštamo Umnogovi. Drugi dan za redom, dok napuštamo ovo mesto, mašemo ljudima iz istog. Dečica u školskim uniformama trče za Rinom, a nama bi žao da gutaju prašinu koja ostaje za nama. Put do Hovda je mnogo bolji nego jučerašnji na koji smo greškom skrenuli, a uz to jedva da je bilo peska. Na planinama sve manje i manje ima snega, a kamen je u ovom delu crven. Posmatrajući okolinu šalimo se da bismo mogli poneti par džakova usitnjenog crvenog kamena i napraviti Roland Garos teniske terene u našem gradu.
Kako smo se dotakli te teme, prisećamo se nekih najvećih trenutaka srpskog sporta, ali pričamo i o smešnim situacijama dok smo trenirali kajak, odnosno fudbal. Uz ovakvu priču vreme nam je proletelo i ubrzo je sunce bilo na zalasku. Na nekih 10-ak kilometara od Hovda odlučujemo da stanemo, a sutra ćemo rano ujutru krenuti dalje. Navijamo alarme u 4 posle ponoći i želimo jedan drugom laku noć.
Izdržite momci, samo hrabro! Pozdrav i srećno!