Sunce koje nam bije u lice tera nas da ustanemo. Dosta je i bilo, skoro osam sati smo odmarali. Čačkamo oko Rina kao i svako drugo jutro i, videći da je sve na mestu, polazimo za Barnaul. Kao po običaju, pričam Ninu šta sam sanjao, a on se pita kako uspem svaku noć da sanjam. Veoma tvrdo spavam, pa verovatno noću padam u duboki san. Zatičemo novu rečicu, nove lepe predele i nove aktivnosti pored puta. Malo po malo i tabla za „paint-ball“. Upućujemo pogled jedan drugom i dodajemo: „Čim se vratimo u Srbiju idemo na jednu partiju“.
Računajući koliko još treba da vozimo i koliko nas kilometara deli od današnjeg cilja, bivamo zbunjeni. Prođemo jednu tablu na kojoj piše „Barnaul 256“, a za 15-ak kilometara druga pokazuje „Barnaul 278“. Ko je ovde lud? Nije prvi put da ovakav propust primećujemo. Gledamo se u smislu nek pišu Rusi šta hoće, grad sigurno ne mrda. I tako, posle 256, ups, 278 kilometara stižemo. Kako je subota, ljubimo vrata svih banaka u želji da promenimo devize. Sasvim slučajno nailaze dva momka sa detetom i raspituju se o Rinu. „Humanitarna putešestvija“ uzvikujemo. Koristimo priliku da pitamo Sašu i Sergeja gde da nađemo menjačnicu i besplatan wi-fi. Nude se da idu ispred nas i povedu nas do željenih mesta.
Pare su promenjene i odlazimo do obližnjeg tržnog centra. Tu se kačimo na net i tražimo hostel u blizini. Uspevamo da nađemo jedan i provodimo desetak minuta sa momcima pričajući o avanturi i koji nam je cilj. Rukujemo se i svako odlazi na svoju stranu. Nakon sedam noći u Rinu konačno redovan smeštaj. Kada smo kročili u hostel nismo morali više da maštamo o tušu. Sad smo ga imali ispred nas. Veliki osmeh sa lica skida nam Igor, momak koji radi u hostelu. Saopštava nam da se Rusi u ovo doba godine mesec dana kupaju hladnom vodom. Ta priča ne pije vodu kod nas, ali šta da radimo kad nam je ne hladna, već ledena voda jedina na raspolaganju. Međutim, Igor nam daje lavor i posudu i govori nam da u nekoliko kuvala zagrejemo vodu, pa u lavoru da mešamo ključalu i ledenu. Uz ovakvo rešenje uspevamo da se osvežimo. Okupani i sređeni, uz odličnu konekciju na internet imamo želju da ništa ne radimo ceo dan.
Leže svako u svoj krevet i obavljamo prvo zadatke vezane za putovanje, a potom se posvećujemo privatnim stvarima. Tek s vremena na vreme uputimo po koju reč jedan drugom. U tih nekoliko sati smo se baš otuđili. Uveče delimo zadatke. Jedan pere veš dok drugi ide u nabavku. Jedan sprema klopu, a drugi planira sutrašnji dan. Već 22 godine savršeno funkcionišemo, a to jedan drugom svakodnevno dokazujemo i na ovom putovanju. Kad smo sve obavili još malo blejimo na netu i gasimo sve uređaje ne bi li smo zaspali.
