Dan počinje kao i svaki drugi – ustajanjem. Za danas je isplanirano spremanje stvari, peglanje, sortiranje po torbama, zatim za doručak ovsene kaše i konzerva ribe, a nakon doručka pranje Rina unutra i spolja i prelazak u drugu državu, Kazahstan. Sve je teklo po planu. Fino smo se nabokali, a zatim otišli da operemo Rina. S obzirom da ste videli na šta je ličio, trebalo nam je malo više vremena nego obično da ga sredimo. Ako smo i mi mogli da posle 7 dana da dobijemo naše pranje i to ledenom vodom, nema razloga da Rino bude uskraćen te satisfakcije.
Krenuli smo na put. Od Barnaula do Plovdara ima 520 km. Moralo je da se odradi u cugu a nismo ni znali koliko ćemo se zadržavati na granici. Sve smo bili bliži i bliži. Put je bio u nekim delovima odličan u nekim očajan. Uz muziku i priču o koje kakvim glupostima koje ćemo raditi u Srbiji kad se vratimo, kilometri rastojanja su se samo smanjivali. Na putu gde je ograničenje 80 km/h, put je bio odličan, ja sam se nalazio iza upravljača vozila i vozio sam 75 km/h. Ispred sebe zapažam jednu veliku rupu i delovanjem na volan izbegavam istu, međutim nakon te rupe nalazile su se još dve i to veće od prethodne.
Pod punim teretom i sa Yugom nisam uspeo tako brzo da namotam i bukvalno smo zaronili u drugu rupu. Krovni nosač puca na držačima i visi, auspuh se deli na dva dela, a zadnji točkovi bivaju blokirani i slećemo sa puta. Već pri apsolutnom zaustavljanju ubrzo pitam Đoleta da li je dobro. Videvši da se drži za ruku ali govori da je dobro, shvatio sam da je povređen, ali ništa strašno. Pogledao sam na retrovizor i video sam da mi krvari nos. S obzirom koliki je, nije retka stvar. Sve ostalo je s nama bilo u redu.
Pogledavši detaljno auto i utvrdivši štete, pokušali smo da ga popravimo koliko smo to mogli. Auspuh se odvojio jer je steznik popustio. Zatezivanjem steznika smo rešili problem sa auspuhom. Videvši da je krovni nosač bez varenja neupotrebljiv ostavili smo ga sa strane da se kasnije pozabavimo njime.
Upalili smo auto iz prve i digli ga na put. Tek onda smo primetili da su točkovi pomereni ka nazad i da kače blatobran. Problem je bio u napuklom zadnjem mostu. Za to rešenje nismo imali. Polako je počelo da zalazi sunce pa smo morali brzo da delujemo.
Dok smo sređivali ove sitnice suočili smo se sa nerešivim problemom. Ruski komarci! Namirisali su krv i bezbroj njih nasrnulo je na nas dvojicu. Po vrućini, iz šorca i majice ulećemo u dugačke stvari ne bi li smo pokrili sve delove tela. Hvatamo se Autana, ali ovi insekti su jači i od njega. Kroz odeću su nas izujedali i ne zna se ko se od nas dvojice više češe. Kad smo odradili što smo mogli, Đole ostaje da pazi na auto i stvari, a ja stopiram sledećeg kamiondžiju kako bi me odbacio do sledećeg najbližeg grada.
Kamiondžija je bio stariji čovek, dedica koji je drage volje prihvatio da me do sledećeg grada preveze. Pričao je na ruskom pa sam ga i ponešto razumeo, ali u ono što sigurno jesam jeste da moram da pozovem pauk službu odnosno na ruskom evakuator. Dobri dedica je zvao sa svog telefona sve redom kako bi došao do broja. Najbolje što smo mogli jeste da nađemo broj od žene vozača evakuatora, koja nas je prosledila odmah njenom mužu. Zahvalio sam se dedici i stopom se vratio do Đoleta. Nisam bio siguran za kad je dogovoren dolazak evakuator, pa sam zato Đoletu preneo da je bolje da odspavamo pa će najverovatnije sutra doći.
Nismo ni sat vremena spavali kad neko kuca na prozor. Tačno u ponoć stiže šlep služba, dvojica mladića i odmah se prihvataju posla. Izvinjavaju se što nas bude, ali kažu da ćemo moći da spavamo tokom šlepanja u Rinu. Put do njihovog mesta, odnosno mehaničarske radnje, je bio toliko loš da sam se divio Đoletu kako može da spava pod takvim uslovima. Sedeći u autu nekoliko puta sam zbog rupa iskočio iz sedišta i udario glavom u krov. I Đole je isto, ali u dubokom snu.
Stigli smo na odredište koje je udaljeno 50-ak kilometara od granice sa Kazahstanom i parkirani ispred automehaničarske radnje, naređeno nam je da odmorimo u autu do dolaska radnika. Đole se zahvalio i odmah sklopio oči. Divim se ovom momku. Ja nisam mogao a da se ne zapitam, po drugi put na ovom putovanju, da li se ovde završava naša avantura? Nekako kroz milion misli me nadvladava umor i počinjem i ja da spavam. Poslednje misli pred zaklapanje očiju su bile upućene Bogu. Zahvaljujući mu na tome što smo preživeli prethodnu situaciju i da ne želim ovde da mi se završi ovo prelepo putovanje…
