Za razliku od Rina, nama se ništa specijalno do sada ovde nije desilo. Budimo se u istoj sobi, klopamo u istoj stolovaji, radimo iste stvari svaki dan. Taj scenario nam se baš i ne sviđa, ali situacija je takva da mi nemamo gde puno da mrdamo. Ograničeni smo na “Deveti val” automehaničarsku radionicu i njenu užu okolinu, jer Kloči nema skoro ništa da nam ponudi. Nismo tipovi ljudi koji vole da su stacionirani, pa tražimo zanimaciju svakog trenutka. Dok smo jutros rovarili po stvarima da se dokopamo higijenskog pribora, napipali smo loptu. Skroz smo zaboravili da smo je poneli.
Ispred garaža u kojima se vrši remont automobila provodimo prve “jutarnje” trenutke (već je podne po lokalnom vremenu) dodavajući se loptom. Lep je osećaj posle mesec dana šutnuti po koji put. Umarajući se ovom igrom, uspeli smo da aktiviramo sve alveole koliko smo bili zadihani. Iscrpljeni odlazimo na ručak, da bi smo nakon njega proverili kako napreduje opravka. Imamo i šta da vidimo. Viktor i njegova desna ruka već su duboko zašli u Rina. Sa svih strana gledaju kako će uklopiti Ladin stub. Pozivaju nas da nam objasne, a mi jedva da ih razumemo. Klimajući glavom slažemo se sa svime što su rekli. Stajemo sa strane da im malo pravimo društvo i gledamo kako će da nabudže stub.
Ono što smo mogli videti je neverovatan trud i želja da ova operacija uspe. Verujemo da svaki automehaničar zna koliko je teško uraditi ono što su oni naumili. Jednog trenutka su stub i točkovi namontirani, a već sledećeg skinuti. Mnogo je potrebno improvizacije, a majstor Viktor je stručnjak za to. Nešto dovari, nešto obrusi, jedan deo zakači, a drugi probuši. Na svaku malu korekciju na stubu i njegovim nosačima, on proverava koliko to odgovara Jugiću. Saopštava nam da će ipak opravka potrajati još koji dan, jer hoće da posao uradi perfektno. U očima ovog čoveka vidimo da nas ne bi pustio ukoliko Rino ne bude spreman i siguran 100%.
Ostavljamo majstore na miru i prepuštamo se čudima 21. veka. Svako na svom uređaju piše rodbini, prijateljima i poznanicima, a na trenutke prokomentarišemo aktuelnosti iz Srbije. Našli još jedan način da ubijemo vreme – Roland Garos! Uspevamo da ispratimo sve značajnije mečeve, ali i ono što se dešava oko terena. Jedva čekamo potencijalno polu-finale Nadala i Novaka. Negde predveče Viktor završava sa poslom i poziva nas na banjicu kod sebe kući uz komentar “oznojali ste se igrajući fudbal, treba vam osveženje”. Zahvalni na pozivu, ne želimo da idemo i uznemiravamo njega i ženu Tanju. Na naše NE Viktor diže ton i naređuje nam da spakujemo stvari i sednemo u auto. E, sad već nema zezanja. Na putu do njegovog doma svraćamo u jednu od njegovih radnji i on uzima sladoleda, soka, piva i ćumur. Jasno nam je bilo da ćemo uz osveženje morati i da večeramo. Od prijatelja kupuje ražnjiće i stižemo u rezidenciju.
Razvrstavamo stvari gde im je mesto i pripremamo vatru za roštilj. Dok smo to obavljali naš domaćin je provodio vreme u susednoj prostoriji. Kad ju je spremio pozvao nas je da je osmotrimo. Zatekli smo saunu! Viktor nam govori da ćemo prvo večerati, pa onda na opuštanje. Taman će se sauna zagrejati dok ne napunimo stomake. Ono što nas dvojica tek sad kontamo jeste da je banjica sauna. On nas je svo vreme pozivao da se sa njim opuštamo u sauni, a mi mislili da nam nudi tuširanje. Uz priču i guglov prevodilac ćumur se zagrejao i počeo da dimi. Stavljamo ražnjiće koji su za 10-ak minuta bili gotovi. Domaćica Tanja je postavila sto prepun priloga. Da ne bismo ostavili loš utisak bili smo skromni sa klopom, ali Viktor nam nije hteo dopustiti ulaz u saunu dok se ne pojede sve. I tako smo sve tanjire ispraznili i otišli u sobu sa 90 stepeni.
Prvih par minuta je bilo pakleno, ali smo se posle navikli. Verovatno nam je par čaša piva prethodno diglo temperaturu tela (hm, sigurno da jeste :P). Iako smo obojica bili u sauni svega nekoliko puta, znamo kako ona funkcioniše. Međutim, Viktor iz kante sa dosta hladnijom vodom vadi svežnjeve brezinih grančica. Tim svežnjevima nas onda razblažuje po telu, a po koji put nas i malo jače udari. Govori da moramo trpeti malo grebanja, ipak smo muškarci. Nakon 30-ominutnog uživanja vreme je bilo da se zasladimo. Otvaramo konzervu na kojoj piše “moloko”. Zainteresovani šta bi to moglo predstavljati, sipamo malo na kašičicu da probamo. Istog momenta nam se vraća ukus palačinaka sa slatkim sirom. Moloko je mlečni proizvod koji se poslužuje sa pomenutom poslasticom, a mi smo tek posle 24 dana provedenih u Rusiji to saznali! Lagano smo se otimali oko te male konzerve, ako se tako može reći. Kukavica na satu otkucala je ponoć i saopštavamo Viktoru da nam je vreme da idemo na spavanje. Naravno da nije dozvolio da idemo peške. Tanja i on se oblače i odbacuju nas nazad do radionice. Želeći slatke snove jedni drugima, rastajemo se. Nedugo zatim, mi se nalazimo u ležećem položaju spremni za dopunjavanje energije.
