Morali smo i ovog jutra rano ustati. Pod hitno smo trebali da idemo kod Dejanove prijateljice Milke u Energoprojekt da nas prijavi u emigracionom kao njihove počasne goste, jer što pre podnesemo zahtev to ćemo pre dobiti nazad dokumenta kako bismo mogli da nastavimo dalje. Pored Milke se upoznajemo sa njenom koleginicom Gocom i njihovim kolegom Slobodanom.
Inače, firma Energoprojekt je srpska visokograđevinska firma koja posluje u skoro čitavom svetu. Bili smo prijatno iznenađeni da jedna naša kompanija ima svoje predstavništvo čak u Kazahstanu u Astani. Da vidite samo projekte na kojima su radili pali biste na zadnjicu. Od stambenih objekata do poslovnih kancelarija, od garaže pa sve do 45. sprata i to na namoderniji mogući način.
Dan 50. je bio izdvojen za podnošenje zahteva i za razgledanje. Dok smo se upoznavali u kancelarijama Energoprojekta, Milka nam je uručila kopiju pasoša za svaki slučaj dok se ne završi procedura, odnosno do sutra pre podne. Uživali smo u čaju od nane i originalnom plazma keksu. Nakon finog druženja odlučili smo da idemo da posetimo jedan od mnogih projekata koji su oni radili u Astani, a to je objekat pravljen za Fort banku. Prelepa građevina napravljena u obliku kocke od stakla. Na parkingu ispred banke nas je dočekalo i ostalo osoblje naše firme koji su izrazili želju da nas upoznaju. Predobri ljudi, oduševljeni idejom i Rinom nisu prestajali s traženjem odgovora na pitanje da li je u pitanju bila mladost ili ludost. Odgovarali smo da je kombinacija ove dve stvari u stvari plod ove avanture. Zadovoljni odgovorom počeli smo da poziramo sa srpskom zastavom pred fotoaparatom. Pošto smo ih uhvatili na pauzi za ručak, ubrzo su morali da krenu nazad na posao. Milka i Goca odlaze nakon upućenih reči da se vidimo sutra pre podne kako bismo pokupili pasoše i ostale dokumente.
Klimamo glavom potvrdno i nastavljamo da se rastajemo. Jaroslav, zaposlen u Energoprojektu nam predlaže ideju da će on oko šest sati ići sa ženom da prošetaju dete i da bi im bilo drago ukoliko bismo im se pridružili. S obzirom na to da nemamo više ništa u planu osim razgledanja grada, prenosimo mu da nije ni malo loša ideja i da ćemo ostati u kontaktu. Pri pozdravljanju sa Slobodanom i njegovim kolegama Dimitrijem i Bogdanom, na njihov predlog dogovoramo se da nakon njihovog radnog vremena i našeg razgledanja idemo uveče negde u izlazak na klopu.
Naše razgledanje je počelo tačno u podne. Prvo gde smo otišli bilo je do tržnog centra Kan Šatir. Ovo mesto izgleda kao nakrivljeni šator ogromnih razmera, a unutrašnjost čine prodavnice koje se ne razlikuju puno od našeg Ušća ili Big-a.
Napuštamo ovo mesto jer nam ne predstavlja nikakvu novinu, a pre izlaska na štandu turist info uspevamo da dobijemo informacije koja mesta ne bismo smeli da propustimo da obiđemo i kao poklon dobijamo kartu Astane sa najzanimljivijim znamenitostima. Može se reći da smo od podneva do šest sati obišli celu Astanu prepešačivši po Garminovom satu 16,8 kilometara. Malo je reći da smo bili i gladni i umorni, ali bilo je vredno. Prestonica Kazahstana je prelepa! Nažalost, morali smo da odložimo šetnju sa Jaroslavom i njegovom porodicom jer smo žurili da stignemo u hostel kako bismo se spremili za večerašnji izlazak. Na knap stižemo da izađemo ispred ulice jer su nas momci čekali.
Sedamo u auto i ostavljamo da nas vode bilo gde samo da ima ukusne hrane. S obzirom na to da su momci radili ceo dan, njima nije smetala naša ideja o tome kako će se ova noć odvitiji. Kako god, samo da ima da se jede. Svratili smo u prvi restoran koji su predložili međutim, samo smo poljubili vrata. Bio je izdat za nekog indijskog šaha. Pomalo razočarani što odlažemo udovoljavanju stomaka, odlazimo na drugu lokaciju. Sedamo u baštu restorana i naručujemo od svega po malo. Dok čekamo klopu zavaraćemo stomak jednim točenim pivom. Ubrzo nam sto dobija pridev švedski. Dobili smo servirano dosta tanjira pa smo ih samo vrteli u krug. Inače, momci su mladalačka radna snaga Energoprojekta. Slobodan je kao najstariji, sa svojih 31 godinu, komercijalni direktor, posle njega po godinama je Dimitrije sa svojih 27 godina koji je završio Mašinski fakultet u Beogradu, a tu je i Bogdan sa 26 godina i završenim elektrotehničkim fakultetom.
Sva trojica su kao što vidite fakultetski obrazovani, veoma inteligentni i pozitvni momci. Kroz klopu smo, može se reći punih usta vodili razgovore o raznim zanimljivim temama, a najviše su nam se dopale priče sa posla. Videvši koliko ovi momci uživaju u poslu koji rade i pored toga što rade od osam ujutru do sedam uveče, govori dosta o tome kako treba mnogo zavoleti posao pa tek onda ga raditi. Vreme je letelo uz dobru hranu i još bolje priče. Videvši da momci zevaju, a i mi za njima, odlučili smo da nastavimo druženje sutra. Zaboravih da dodam, zaposleni Energoprojekta su organizovali roštilj sutradan na njihovom placu jer je većini neradni dan, a sve iz razloga kako bismo se još bolje upoznali i samim tim nas i ispratili na našem putu ka Srbiji. Ušavši u hostel i dalje smo bili pod uticajem ovih mladih momaka pa smo prepričavali jedno drugom priče od momenata pre koji minut kao da nismo sedeli za istim stolom. Neverovatna trojka! Ležemo da se odmorimo za sutrašnji roštilj, a zatim i za polazak s jednim velikim osmehom na licu.
