Po svežem jutru obojica se trzamo negde posle 6. Vidimo da je na Rina napadala rosa i on je skroz mokar. Što se tiče spavanja, Nino i ja smo dva sveta. Kada se on trgne ili ga nešto probudi, teško da će opet zaspati. Za razliku od njega, ja se lako okrenem na drugu stranu i nastavim spavanje. Takav scenario bio je ovog jutra.
Oprao je i prebrisao sva stakla, proverio da li sve funkcioniše, od čičice sa pumpe uzeo napunjene uređaje i seo za volan. Negde oko 9 ujutru stigli smo do Aktobea. Nino mi kaže da je put bio ravan, a dokaz za to je da nisam ni osetio da smo se kretali dok sam odmarao na zadnjem sedištu. Sunce je već u prepodnevnim satima žarilo, pa smo mogli naslutiti kakva će toplota biti u toku dana. Bacamo pogled na vremensku prognozu, a ona pokazuje maksimalnih 34. Po toj vrućini biće teško za Rina da se kreće, osim ako ne krenemo posle 17 časova. Tako i odlučujemo, a vreme koje imamo na raspolaganju koristimo da odradimo svakodnevne obaveze.
Pošto smo sve bliži nekim novim zemljama koje treba da obiđemo, kontaktiramo srpske ambasade u istim. Takođe, posećene ambasade i stečene nove prijatelje tokom ove avanture obaveštavamo kako napredujemo. Nazad stižu pozitivni odgovori i svi nam pružaju dodatnu podršku. Ekipi iz Astane javljamo da ukusne hrane koju su nam spakovali skoro da i nema više, s obzirom na to da ne možemo da joj odolimo. Dok smo provodili vreme surfujući internetom kazaljke na satu su se poklopile i pokazivale 4:20. Pakujemo opremu, odlazimo do prodavnice da kupimo šta nam je neophodno i ovog puta pazarimo ne jedan balon vode, već dva.
U središnjem delu Kazahstana je veoma sparno, tako da sa pet litara vode nismo sigurni da nećemo ostati žedni. Za kraj kratkog boravka u Aktobeu šetamo kroz jedan parkić gde smo videli mnoštvo dece i njihove bake i deke. Unučići se jure po igralištu, bake štrikaju i motre na njih, a muški igraju šah. Rado bismo im se pridružili, ali red za protivnike je predugačak. Kada smo stigli do Rina i videli da mu je prirodna hladovina prijala, ubacujemo menjač u prvu i krećemo dalje. Sledeći veći grad je Uralsk, a na nekim tablama piše i Oral. Bilo kako bilo, od njega nas deli nepunih 500 kilometara i od kvaliteta puta zavisi da li ćemo do njega stići večeras ili ujutru. Baš kao i juče, skoro smo sami na putu. Tek na svakih 20-ak minuta sretnemo po neko vozilo i to su uglavnom bili kamioni. Ovaj deo Kazahstana podseća nas na jednu državu koju smo već obišli do sada i daćemo vam priliku da pogodite o kojoj je reč.
Pravci su dugački po nekoliko desetina kilometara i u velikoj daljini možete videti kako se put dalje prostire. Oko nas je ravnica satkana od žuto-zelene trave, a naseljena mesta su retka i veoma mala. Dok smo vozili kroz ravnicu upućujemo pogled ka kontrolnoj tabli u pravom trenutku. Sat za kilometražu otkucava 44.444 što znači da smo prešli više od 15.000 kilometara od polaska. Velika je ovo cifra, a imali smo samo malih problema. Vozeći se dalje ka Uralsku nadoknađujemo još jednu vremensku zonu, te smo sada na tri sata razlike u odnosu na Srbiju.
I pored toga što nam se dan produžio za jedan sat, nismo uspeli da se domognemo današnjeg cilja. Da nas ne bi rupe ponovo iznenadile, ovog puta po mraku, stajemo da odmaramo na jednoj super modernoj pumpi za ove predele. I ove noći će nas čuvati radnik iz obezbeđenja, pa mi na miru ležemo da spavamo.
