Za današnji dan imamo zadatak da pređemo oko 800 kilometara i kročimo u Rusiju. Biće ovo duga vožnja danas, stoga ćemo maksimalno iskoristiti vreme. Dan nam rano počinje, nešto posle izlaska sunca. Pre nego što startujemo Rina apliciramo za vize za Azerbejdžan.
Ova zemlja nudi mogućnost popunjavanje obrasca za vizu elektronskim putem, pa mi brzo rešavamo proces prijave. U roku od tri dana treba da nam jave da li su nam odobrili ulazak u zemlju. Nakon vraćanja pasoša u torbice, sedamo u auto i krećemo ka Uralsku. Nedaleko od ovog grada teče reka Ural koja deli naš kontinent od najvećeg na svetu.
Kratkom jutarnjom vožnjom prelazimo granicu Evrope i Azije i pauziramo da doručkujemo. Na preporuku radnice u pekari jedemo ukusno testo punjeno konjetinom i pikantnim začinima. Ni jedan od nas dvojice se ne snalazi baš najbolje u kuhinji, te zato ne možemo potpuno da odgonetnemo sastojke naše porcije. U Uralsku se ne zadržavamo, već stiskamo gas i idemo ka Jugu, pa dalje na зapad ka Astrahanu. To je prvi veći grad u Rusiji posle graničnog prelaza prema kojem smo se uputili. Put kojim se krećemo ka izlazu iz Kazahstana prati reku Ural, a kako se približavamo Kaspijskom jezeru oko nas se pojavljuju močvare i polu – peščano tlo. A gde je pesak tu su i kamile. Na pamet nam nije padala misao da ćemo ih u zapadnom delu Kazahstana ponovo videti.
Za razliku od ranijih susreta, ovog puta kamile nisu bile namenjene da ih turisti jašu. Bile su slobodne! Spazivši poveću družinu, odlučujemo da siđemo sa puta i približimo im se. Oko male vodene površine okupilo se 50-ak kamila, a mogli smo spaziti i nekoliko krava kao uljeze među njima. Čuvši Rina kako se njuši kroz visoku travu, ove dvogrbe životinje počinju da trče glavom bez obzira. Neke su ipak skupile hrabrost da ostanu pored vode i bile su fokus naših kamera. Rino je iskoristio priliku da namigne kojoj ženki, ali i malo da odahne. Nemajući toliku otpornost na sunce kao kamile, moramo da krenemo dalje u potragu za mesto u hladovini. Nedugo posle susreta sa kamilama nailazimo na odličan parking gde ćemo predahnuti. Iza načičkanih kamiona viri mali objekat sličan studentskoj menzi. Gurajući tacnu po metalnim šipkama, prisećamo se koliko smo puta prosipali supu i smejali se jedan drugom. Jedino što nam ovde fali jesu plava kartica i SCNS bronze žeton. Provodeći vreme nad tanjirom upoznajemo se sa par kamiondžija i raspitujemo se kakvi su putevi do Rusije. Govore nam da ima svakakvih, kao i da se ne uzdamo u Guglovu procenu trajanja vožnje. Prema onome što nam aplikacija govori, pred nama je još osam sati vožnje, ali iskusne kamiondžije procenjuju da će biti to biti i 10 sati vozikanja. Čuvši to, ubrzavamo klopanje i nastavljamo dalje. Vozeći se po snažnom vetru, po drugi put na ovom putovanju puca kanap kojim stežemo šatorsko krilo na vrhu Rina. Zatezanje novog kanapa nam ne predstavlja veliki problem, ali ušivanje pocepanog krila je teži zadatak. Jedva iskopavamo iglu i konac iz Rina i Nino se baca na posao. Dok sam ga gledao kako uživa dok šije, on mi dobacuje kako je uvek bio brži u šivenju u zabavištu.
Svaka mu čast što se toga seća! Pokušao je da me podseti koje nam je sve zadatke davala vaspitačica Goga. Jednostavno nisam mogao da se setim svega, a Nino je nabrajao predškolske aktivnosti jednu za drugom. Uz osmeh na licu rupe su zašivene i na miru nastavljamo dalje približavanje ka Rusiji. Na jednoj kraćoj deonici puta koja je usledila nije bilo asfalta, ali utaban zemljani put omogućio nam je da se krećemo skoro istom brzinom kao na redovnom putu. Iako bi nam bilo lakše da je put kroz Mongoliju bio isto ovako utaban, slažemo se da su nam peščani putevi priređivali pravo zadovoljstvo. Daljim napredovanjem računamo koliko nam još preostaje do ulaska u Rusiju.
Iako smo shvatili da ćemo teško ostvariti današnji cilj pre ponoći, nada nije umirala. Kada smo se približili na nekih 200 kilometara od granice, pored puta zatičemo mnoštvo starih bušotina za naftu. Neke rade brže, druge sporije, a ove mašinerije se pružaju skoro 10 kilometara. Saznali smo da Kazahstan najviše crpi naftu iz Kaspijskog jezera i njegove okoline, a mi se upravo vozimo tuda. Ko zna koliko još sirove nafte leži ispod Rina. Nastavljajući vožnju uz zanimljiv razgovor vreme do granice nam je brzo prošlo. Mrak je već pao, a nismo želeli da ostavljamo prelazak za sutra ujutru. Doneli smo dobru odluku s obzirom da je svega par vozila bilo ispred nas. Na izlasku iz Kazahstana Nino je carinicima pokazivao Jugića, a ja sam morao ići na zasebnu pasošku kontrolu. Dok su mi proveravali pasoš, skenirali su me kao da sam terorista. Slažem se da ne ličim na sebe od pre osam godina, posebno ne sa ovom bradom i kosom, ali da sumnjaju da sam terorista – nema smisla. Bez obzira na moju smirenost, odvode me u posebnu prostoriju za ispitivanje. Momak mlađi od mene godinu dana počne redom da me ispituje razne informacije. Nakon uobičajenih pitanja naredio mi je da mu pokažem prste obe ruke. Dok su mi ruke bile u vazduhu zagledao se u moj kažiprst na desnoj šaci. Nakon dubokog pogleda rekao je da sumnja da imam iskustva sa pucanjem iz automatskog oružja. E, to je baš pogodio! Uprkos blagoj provokaciji, ostajem pribran jer znam da mi neće ništa sumnjivo naći. U tim trenucima razmišljam šta li Nino radi napolju. Da ga možda ne vode u drugu sobu i njega da ispitaju? Moj ispitivač je pokušao sa još nekim trikovima da vidi kako ću reagovati i nakon što je uvideo da ništa ne krijem, prati me napolju da bi upoznao Rina. Nakon njihovog upoznavanja produžujemo do ruske granice koju brzo prelazimo.
Carinik je bio super raspoložen, a srećom izbegli smo dugotrajno i naporno popunjavanje dokumenata za Rina. Negde na dva sata iza ponoći se po treći put nalazimo na teritoriji najveće zemlje na svetu. Vozamo se po mrklom mraku sa našim slabašnim svetlima i umorni od dugačkog dana gledamo da što pre nađemo pogodno mesto za odmor. Na jednom osvetljenom i ograđenom parkingu ušuškavamo Rina, a nama nije bilo potrebno ni nekoliko sekundi da uhvatimo san.
