Današnji dan predstavlja jedan od najzahtevnijih na ovom putovanju. Imamo zadatak da pređemo skoro 1.000 kilometara i provedemo 14 sati vozeći Rina.
A tu se ne računa vreme provedeno na granici. Spremni da ispunimo današnji cilj gasimo rani alarm na prvi zvuk i kao vojnici se brzo spremamo. Za nekoliko minuta Rino je spakovan, a nas na stolu čekaju palačinke. Devojke su održale svoju reč i spremile nam doručak. Ukusan džem od kajsija cureo je iz palačinaka i kllizio po prstima. Kakva je to slast kad oližeš prste nakon dobre klope. U hostelu u kojem smo odseli nalazi se velika mapa izbodena mnogim čiodama. Naša nova prijateljica Daša nam je pružila jednu čiodu da bismo obeležili Bečej na mapi. Nakon ubadanja vidimo da su ljudi iz svih krajeva sveta boravili ovde, a pre nas neko je već zabio jednu čiodu na prostoru Srbije. Taman kad smo se obuvali Daša nas je zamolila da na parčetu kasetiranog plafona napišemo pozdrav. Pišući po tome ostavili smo tragove da smo bili ovde i postavili ga među druge ispisane. Naš izlepljeni Rino imao je skoro 24 časa da se pripremi za dug put i mi mu verujemo da će nas dovesti do Bakua do sutra ujutru. Pre nego što smo izašli iz Astrahana opremili smo se voćem i konzervama da ne bismo stajali u stolovaje pored puta i gubili dragoceno vreme. Pratimo mapu i ravnim drumom se vozimo kad najednom prašina. Na saobraćajnom znaku piše da narednih 22 kilometra nema asfalta. Gledamo alternativu na mapi, ali je drugi put mnogo duži. Hajde da probamo pa ćemo videti šta će biti. Sa asfalta prelazimo na zemljani put, a ubrzo i na peščani.
„Ne, samo ne pesak“, razmišljamo u sebi. Poučeni mongolskim iskustvom, odlučujemo da se okrenemo nazad i idemo obilaznicom. Sve bi bilo super da nismo već potonuli u pesak. Rino kao da želi da se mi s vremena na vreme malo ozbiljnije pozabavimo njime. Ne samo da smo morali da kopamo oko točkova i da mu utabamo put, već je izbočina između tragova točkova bila visoka i zemljana. Ako ne bismo malo kopali kačićemo zemlju limom koji nam štiti donji deo motora. Uz to postoji mogućnost da ga iskrivimo, ali i da se dodatno ukopamo. Koristeći papuče da kopamo, za tili čas smo bili prekriveni peskom koji se lepio za naša morka tela. Razmišljamo da bi bilo dobro da se neko nađe na putu i za svaki slučaj nas povuče. Ubrzo vidimo da se neko približava.
U pitanju su bila dva kamiona sa po dve prikolice od kojih se jedan zaglavljuje neposredno pored nas. Kroz nekih 10-ak minuta drugi uspeva da ga izvuče, ali na njih ne možemo računati jer je teško da se u ovom pesku nameste iza nas. I tako opet ostajemo sami kopajući i gutajući pesak. Slična situacija kojoj smo malo pre prisustvovali se ponavlja. Ovog puta nailaze tri kamiona i jedan od njih se zaglavljuje na isto mesto kao i prethodni. Nino i ja se šalimo da mu je prethodni spremio klopku u koju se ovaj upecao. Dok smo posmatrali kako će da izvuku ovaj kamion, jednog mercedesovog kombija zatiče isti problem. Sada su tri različita tipa vozila zaglavljena od kojih naš Rino ima najmanje šanse da se izvuče. Kako nismo dovoljno jaki da guramo kamion, odlučujemo da pomognemo momcima da se mercedes izbaci iz peska. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja uspevamo da ga izvedemo na zemljani put. Da bi vratili uslugu, trojica jakih momaka se ređaju uz haubu Rina i guraju svom snagom. Za mene tamo nije bilo mesta pa sam gurao sa strane. Uspeli smo da se pokrenemo i uhvatimo zalet, ali onda točkovi upadaju u mekan i dubok pesak. Zbog otpora, pesak je izbacio volan Ninu iz ruku i počeo da se okreće. Trčeći bos uz točak, on se okreće u u mom pravcu i prelazi preko levog stopala. Vičem Ninu da nastavi da šiba, da se ne zaglavimo još jedared. Ustajem da proverim da li mogu da koračam i uspevam, ali uz određene bolove. U sebi razmišljam da je poslednje što mi treba lekarska intervencija! Nino je u međuvremenu doveo Rina na stabilan put, a zatim je prišao da vidi šta se desilo. Rekoh mu da verovatno nije ništa strašno čim mogu da koračam.
On predlaže da očistimo zglob od peska i krvi i bandažiramo ga. Sin je medicinskog radnika pa zna više od mene. Izgubljeno vreme u pesku i korišćenje obilaznice dodatno će nam produžiti današnje putovanje. Vidimo da noćas neće biti spavanja. Vozeći se kroz celu Dagestansku oblast pratio nas je odličan put. Iznenadili smo se da Rusi imaju puteve bez rupa! Sve što nam je tada prolazilo kroz glavu je da što pre kročimo u Azerbejdžan. Srećom, malopre-pomenuti dobri putevi omogućili su nam da na nekim deonicama ne spuštamo ispod stotke. Pauze smo pravili samo kad smo morali; jednom da klopamo i dva puta da tankujemo. Najzad, nakon 17 časova provedenih u Rinu stižemo do izlaza iz Rusije. U redu ima svega nekoliko automobila, stoga ćemo brzo doći na red. Ponovo nailazimo na raspoložene carinike, te se sa Rusima brzo pozdravljamo. Približeći se azerbejdžanskoj granici, njihov uniformisani oficir nam govori da ja moram ići peške na zasebnu pasošku kontrolu, a Nino sa Rinom na redovan pregled. Tu se nas dvojica rastajemo i dogovaramo da ću ga čekati među prvim metrima nove osvojene zemlje.
Moj prelaz bio je gotov za nepuna tri minuta, ali će Rina verovatno otvarati i to će potrajati. Pronalazeći kamen pored same kapije gde će Nino izaći, sedam na njega i naslonjen na ruku zaklapam oči.
