Naš prijatelj i pozivnici kojoj smo jedva odoleli
Naš prijatelj i pozivnici kojoj smo jedva odoleli

Možda ste primetili da nam se tekostovi više ne završavaju sa „jedno drugom želimo laku noć…“ iz prostog razloga jer mnogo zaostajemo s vremenom i sad se menjamo tokom vožnje. Kad se jednom spava, drugi preuzima volan.

Samo smo prethodnu noć dremali u isto vreme ispred granice sa Gruzijom, jer smo bili iscrpljeni. Budimo se i prilazimo granici u nadi da ćemo što brže rešiti ovaj prelaz. Tako i biva sa Azerbejdžanske strane, ali na graničnoj kontroli sa Gruzijom nas opet šalju na skener. Ne bi ni to bio problem jer se ovde stvari odvijaju poprilično brzo, ali je skener u najbližem selu na ulazu u Gruziju na dvadesetak kilometara udaljen. Dok i ovde važi princip da vozač ostaje u autu sa svim stvarima, a svi ostali idu na posebnu pasošku kontrolu, Đole je morao da sačeka na granici Rinovo skeniranje. Kada sam se vratio po njega, on je u stajaćem položaju naslonjen na ogradu ponovo dremao.

Nije ga moj prilazak probudio već zvukovi sirene policijskih automobila. Naime, prisustvovali smo hapšenju nekog kriminalca na samoj granici. Cenimo da je bio opasan macan jer su bili prisutni novinari i sve se snimalo. Uputivši se prema glavnom gradu Gruzije Tbilisiju nismo mogli a da se ne zapitamo ko je on i šta je mogao uraditi. Jezivi prizor je bio kad nas je policijski automobil polako obilazio i mi smo bili na metar udaljenosti od uhapšenoga. Skrenuli smo bili pogled čim smo videli da se u očima kriminalca ništa ne može pročitati. No, nastavljamo put do Tbilisija. Tamo nas već uveliko čeka naš prijatelj David iz Yacco predstavništva. Malo kasnimo, ali David ne zamera već nas odmah ugošćava. Nakon kratkog upoznavanja primetili smo da je čovek veoma pozitivan i velikodušan. Na njegovo pitanje šta nije u redu sa autom, mi smo odgovorili da je sve u redu. Nije mogao da veruje.

Nesvakidašnji pogled
Nesvakidašnji pogled

U tom trenutku smo bili na oko 18.000 kilometara od početka putovanja i čovek je bio oduševljen. Gledao ga je spolja i iznutra, ispod haube, ispod auta. „Ne mogu da verujem“, rekao je David i pitao da li smo samo Yacco-vo ulje koristili do sada. Na naš potvrdan odgovor je izustio kroz smeh, “Onda mi je sve jasno zašto nema problem“. Počinjala je kiša da pada, a nama je plan bio da obiđemo Tbilisi koliko god možemo do mraka jer moramo da krenemo za Tursku. David, kao dobar domaćin se ponudio da nas svojim kolima provoza i pokaže najbitnije stvari koji njegov grad pruža. I mogu vam reći da je bila neverovatna vožnja kroz grad. Prvo što smo se vozili u BMW X5 malo za promenu, a drugo što nam je kroz vožnju sve na tenane pričao o istoriji i prošlosti Tbilisija, i uopšteno o Gruziji i njenim stanovnicima. Na kraju turističkog razgledanja odveo nas je u restoran nacionalne kuhinje koji je imao sasvim retro stil povezan sa proslošću ovog glavnog grada. Ispada da smo alkoholičari, jer u svakom glavnom gradu pijemo točeno pivo, ali šta ćemo kad se u ovom restoranu na licu mesta proizvodi ovaj alkoholni napitak.

Nezaboravni obilazak
Nezaboravni obilazak

David nam je naručio pun sto hrane. Imali smo od svega po malo na raspolaganju, pola nismo ni pojeli ali smo sve probali. Hačapuri i tavuk softe izdvajamo posebno, jer su bili odlični. Mnogo nam se dopalo što je David nazdravljao svaki put kad je uzimao čašu u ruke. Nazdravljao je u naše ime, pa zatim u ime palih boraca za slobodu Gruzije jer smo nastavili priču o njenoj prošlosti. Polako je padao mrak i mi smo morali da krenemo. Došli smo do Davidove radnje, a on je imao želju da nam pokaže nešto. Nismo znali o čemu se radi, pa smo ga pratili do sprata njegovog objekta. Otvorio je vrata i pokazao nam predivnu gostinsku sobu i rekao da ukoliko želimo možemo da ostanemo koliko hoćemo. Zahvalni na ponudi, ali ponavljamo da je vreme ključan faktor i da nas već svi čekaju kod kuće. Pomalo izneveren, pozdravili smo se i da bismo mu vratili osmeh na lice predložili smo njemu da dođe kod nas u Srbiju i bude naš gost za promenu. Zahvalili smo mu se i nastavili smo put prema Turskoj kroz Tbilisi. Malo nam je bilo krivo što nismo uspeli da zabeležimo ništa od onog što smo videli danas iz auta.

Imresivne znamenitosti
Imresivne znamenitosti

Zbog toga smo stali pored puta kad smo videli nešto što se sjajilo na vrhu brda. Nismo ni znali kako da dođemo dond,e pa smo se dogovorili da svako nađe svoj put do vrha i pobednik je onaj koji prvi stigne. Trka je počela. Kiša je i dalje paduckala, a do vrha brda, odnosno do tih spomenika od kamenja, je sigurno bio redovan put ali smo mi izabrali da idemo preko blata. Stigao sam prvi, a Đole odmah posle mene. Pošto je veliki prostor dovikivali smo se a zatim pratili glasove kako bismo se našli na istom mestu. Očarani smo bili onim što smo videli ispred sebe, tačnije iznad. Građevina je podsećala malo na Stounhendž. Kad je već pao mrak red je bio da se krene. Naizmeničnom vožnjom po odličnom asfaltu smo i lepo spavali i lepo upravljali Rinom sve do granice sa Turskom.

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име