Ustajanje nam baš i nije jača strana, ali što se mora nije teško… Neće biti ni za još pet minuta!
Spremamo se za susret sa Smiljanom Ćujić iz ambasade republike Srbije u Ankari. Naša ambasada se nalazi odmah pored ambasade republike Bosne i Hercegovine. Već u sebi mislimo kakvo se samo ovde roštiljanje odvija tokom pauza za ručak. Na vratima nas dočekuje mlada devojka Smiljana koja nas prima u odaje ambasade. Sviđa nam se stil naših ambasada. Uglavnom u njih nije ulagano još od stare Juge, ali to je ono što ih čini posebnim. Stare izlizane police, ramovi za slike, kvalitetne drvene fotelje sa velikim naslonima. Sve je u dobro održavanom retro stilu. Zavaljujemo se u fotelje i krećemo sa upoznavanjem. Ljiljana nas je zadivila svojim načinom razmišljanja. Iako je mlada i radi tek nekoliko meseci u ambasadi, primetili smo da poseduje kvalitetne osobine za komunikaciju. Usrećilo nas je to što je veliki potencijal za možda, jednog dana, još bolje odnose između Turske i Srbije.
Verovali ili ne, dozvolili smo da nas devojka isprati do auta. Sramota za (ne) džentlemene kojim se predstavljamo. U našu odbranu, nije bilo bližih parking mesta, a i mi smo morali da žurimo. Smiljana nam je ispričala iskustvo sa njenim automobilom. Čini mi se da je rekla da je Toyota bila u pitanju, sa kojom se nije sve završilo kako treba. Išla je na putovanje i dok su stajali u mestu u gužvi, da im ne bi bilo toplo uključila je klimu do panja, isto je uradila i sa muzikom i sve to dok je auto radio u mestu. Ključna reč je „radio“ ako vidite kuda ova priča teče… Od Ankare pa do izlaza iz Turske trebali smo da se krećemo autoputem koji se plaća. Plaća se tako što se na „Shell“ pumpama kupi neka nalepnica sa bar kodom i zalepi se na šoferku.
Mislili smo da je to jednostavno kao što zvuči, međutim… Obišli smo šest „Shell“-ovih pumpi i ni na jednoj nije bilo nalepnica, a da ne spominjemo to što niko nije znao engleski jezik da nam objasni gde bismo mogli da nađemo. Približavali smo se uljučenju autoputa i ako nas uslikaju da smo na njihovom putu, a nismo prethodno platili za isti, ogromne novčane kazne nas čekaju na granici i naravno dok ih ne platimo nećemo imati prava na izlaz iz države. Pomalo iznervirani organizacijom „Shell“-a molili smo se da na ulazu na auto put naletimo na kiosk koji prodaje ove njihove „vinjete“. I tako je i bilo.
Sreća nam se opet nasmešila i to dva puta. Čovek koji je imao sigurno šezdeset godina je jedini koji je znao da priča engleski od petnaestek ljudi koji su se u tom trenutku nalazili u kiosku. Uspeli smo na brzinu i preko reda da rešimo problem i već na dvesta metara odatle smo imali prvo očitavanje putarine. Narednih 400 kilometara se krećemo super kolovozom sa tri trake u svakom pravcu. Ulazak u Istanbul je bio interesantan jer smo prelazili preko Bosforskog mosta koji deli dva kontinenta. Mi smo prelazili iz Azije u domaću Evropu. Kretali smo se prema hostelu koji se nalazi u starom gradu Istanbula na 200 metara od Aje Sofije. Odlično mesto za turiste koji dolaze peške ili taksijem, ali mi smo Rinom išli na strme uspone i mnogo vremena smo izgubili tražeći parking mesto. Usput smo videli kako, pa može se reći, saobraćajnih pravila uopšte nema. Pešaci prelaze koji gde hoće, automobili domaćih tablica prolaze kroz crveno, idu suprotnom trakom, kreću se jednosmernom ulicom ali u suprotnom pravcu… Što bi mi rekli, „ovde se ne zna ko pije, a ko plaća“. Kiša je pljuštala, grad je bio skoro natopljen i nije omogućio da ga po večernjim satima obiđemo. Morali smo da sačekamo do sutra. Hostel nije bio neki za pohvalu, ali imao je ono osnovno – solidan internet, tuš i krevet. Za sedam evra po osobi u starom gradu jednog od najposećenijeg grada u Evropi je i to previše. U hostelu se upoznajemo sa jednim Englezom i jednom momkom iz Tanzanije i s njima gubimo pojam o vremenu. Pričali smo o kojekakvim stvarima što se dešavaju u svetu. Nismo ni shvatili da je već pola tri ujutru, a prvobitan plan je bio da ranije legnemo kako bismo takođe ranije ustali i nadoknadili propušteno obilaženje grada zbog kiše. Bacamo se u krevete i padamo u san.
