Ustajemo uz buku rada motora na kamionima. Nismo iznenađeni našim prirodnim alarmom, ipak smo spavali u Rinu na parkingu koji je manji nego prethodni na kojima smo prenoćili, broji svega tridesetak kamiona. Kao natempirani, pale se svi odjednom. Šta ćemo, spavanju je došao kraj. A i malo smo se smrzli u jugiću.
Doručkovali smo na brzaka, spakovali se i odradili svakodnevnu rutinsku proveru, nivo ulja, vode, svetla, isprali šoferku i da krenemo, kad ono…mućak! Nakon skoro tri dana odmaranja, bez paljenja, i ostavivši ga na tečnom naftnom gasu, Rinu je bilo mrsko da protegne noge. Rinu je bilo mrsko ali nama nije. Uz pomoć naših prijatelja iz obezbeđenja parkinga i naše čvrste volje, uspevamo da ga upalimo na gurku odmah nakon prebacivanja na benzin, uz naravno, prethodnih desetak propalih pokušaja guranja na gas. Izgleda da je bilo hladno za gas. Nakon nekoliko metara shvatamo da smo zaboravili da se zahvalimo i pozdravimo sa osobljem. Vraćamo se nazad, oni iznenađeni i uz tople pozdrave i višeglasnog „Srećan vam put“ na ruskom, nestajemo pod dimom kombinacije gasa i benzina.
U retrovizoru gledamo nase domaćine kako jednom rukom mašu a drugom teraju dim pri iskašljavanju. Sad znaju kakva je jugić mašina! Vozimo se kroz mrak, zadovoljni što je uopšte i upalio, puštamo muziku da zavara zvuk motora i jednostavno kružimo. Od kako smo ušli u Rusiju, prvi put stičemo takav osećaj jer je konačno deonica između Omska i Novosibirska normalna za vožnju.
Čim je Đole utišao muziku u znaku da će da progovori nešto, znao sam da će nam ostatak puta biti zantno zanimljiviji. Standardna procedura, on hvali „Amere“, jer je proveo čak tri leta tamo, a ja stajem na stranu našoj braći Rusima. I, naravno, kreće polemika ko je jači, bolji itd. Verovali ili ne, pobedila je Rusija, ili je samo Đole videvši da sam ograničen kao terasa, digao ruke od rasprave. Na svaku njegovu činjenicu da li, vezano za infrastrukturu, politiku ili ekonomiju, moja replika je bila da su ruskinje lepše. Ljudi, stvarno su ruskinje „krasivaje“ vozivši se dalje po noći, uživajući u čarima muzike u poslednji čas stajem na kočnicu i srna nam pretrčava put.
Razmišljamo naglas obojica da bi nam se cela avantura mogla završiti bezuspešno samo zato što jedna divna životinja nije naučila da se ulica prelazi preko pešačkog prelaza. Shvativši težinu ove humanitarne avanture i zarad bezbednosti nas samih, stajemo sa strane kako bismo dočekali jutro. Uz nekoliko pošalica na račun srnećeg kotlića zaklapamo oči.
