Nalazimo se na nekih 100ak kilometara od Kazanja. Mislili smo da ćemo se sve više smrzavati kako se približavamo Sibiru, ali upravo je obrnuto. Nakon obilnih kiša na dosadašnjem putovanju, drugi dan za redom budi nas sunce. Temperatura se penje do 25 stepeni. Dok spremam doručak, Nino vadi sportsku opremu i spremamo se za partiju fudbala. Ipak je prvi maj, pa da ga koliko toliko obeležimo u prirodi. Ciglama nameštamo golove, uključujemo kamere i meč počinje. Kajakaš pobeđuje fudbalera sa 3-2. Ej, pa ima da batalim fudbal! Vadimo i kupaće gaće i vaterpolo kapice jer idemo u grad gde su naši najbolji sportisti pre nepune 2 godine osvojili svetsko prvenstvo.
Kod table Kazanj širimo zastavu i pravimo nekoliko selfija. Ljudi u automobilima koji su prolazili pored nas čudno gledaju, ali nas i nije neka briga. Ovo će biti lepa uspomena. Kako smo nastavili, nekoliko kilometara niže uz put nalazi se zatvoren bazen gde se održalo prvenstvo, pa se na kratko tu zadržavamo. Usled manje gužve i kreni-stani vožnje Rino je počeo da se preznojava. Ispoštovaćemo njegovu želju da stanemo malo, a i mi moramo da se nakačimo na net i javimo roditeljima. Koristimo priliku da nađemo hostel, zovemo isti i kažu nam da nema slobodnih kreveta. Šteta, baš je lep na slikama. Ipak u navigaciji kucamo adresu tog hostela i krećemo ka njemu. Kad smo došli lično da se uverimo da nema mesta, scenario se menja. Cela soba od 12 kreveta je prazna i mi odmah vadimo novce i plaćamo prenoćište.
Na samo nekoliko minuta šetnje smo od centra, a deo grada gde smo smešteni je muslimanski. Vidimo džamije i mnoštvo restorana sa njihovim tradicionalnim menijem. Predveče, kad je i sunce malo iskuliralo, idemo da obiđemo Kazanjski Kremlj. Još jedno oduševljenje nakon Kremlja u Moskvi. Doduše, ovaj je urađen u potpuno drugom stilu, jer je većina žitelja ovog grada muslimanske veroispovesti. Šetajući kroz Bauman ulicu srećemo mnoštvo uličnih zabavljača, kafea i butika. Sve nas ovo podseća na Knez Mihajlovu, osim što baš i nema lepih žena kao u Beogradu. Stajemo u jednu piceriju da večeramo, a kako sam ostao bez telefona, tražim alternative da ubijem vreme. Predlažem Ninoslavu da rešavamo neke matematičke zadatke. Dok smo čekali klopu uspevamo da nađemo rešenje za Ajnštajnov problem – dobro nam je došlo da malo uključimo vijuge.
Napolju je već zahladnelo, stoga odlučujemo da idemo nazad u smeštaj. Za kraj šetnje prolazimo pored Univerziteta na kojem su studirali Lenjin i Tolstoj. Kako ne bismo želeli da baš u 10 zaspimo, otvaramo špil karata i igramo nekoliko igara. Još jednom Nino dobija duel i sa zadovoljstvom leže da spava. Meni je, naravno, natovario da perem veš! Izgubivši strpljenje da čekam mašinu da završi, ležem i ja, a ostatak obaveza ostavljam za sutra ujutru.
