Dan nam počinje s jednim cimerom manje, naime Saša je otišao jutros da putuje na severniji deo Sibira. Naglasio je da nas neće buditi jer smo se prethodnu noć ispozdravljali. Kako smo mi imali vremena, spavali smo do 11h. Čak nam je i recepcionarka ulazila u sobu i upozoravala nas da imamo još samo jedan sat do napuštanja sobe. Naravno, onako u polu snu smo samo odgovorili sa “Harašo, harašo” i smejali se nakon njenog izlaska.
Skačemo na noge u pola dvanaest i na brzinu sve postižemo. Da spremimo sobu, da operemo zube i istuširamo se i da napakujemo Rina i izvršimo odjavu. Recepcionarka Anastasija i spremačica Janina nas pitaju da li mogu da nas slikaju za reklamu hostela, a nakon toga i sa Rinom, ali ovog puta za ličnu kolekciju. Potvrđujemo i sa stečenim novim prijateljstvom upućujemo se ka Novosibirsku. Kako nas tek u sredu očekuju zbog praznika, odlučujemo da napravimo pauzu i prenoćimo na parkingu pored puta gde se nalazi “Stolovaja”.
Stolovaja je nešto veoma slično studentskoj menzi. Hrana je kuvana ili pečena i, što je najbitnije, pristupačna. Nas ne oduševljava hrana, niti što se dobija za bagatelu, već pristup i brzina interneta. Parkiramo Rina odmah do prozora Stolovaje i nakon klope se „širimo“ po autu svako na svom aparatu. S obzirom da je Đole hendikepiran bez svog iPhone-na još od Moskve, pokušava sve da radi na iPad-u. Ja, s druge strane, radim sve stvari na lap-topu, a po neke na telefonu.
Kada smo shvatili da nam je ovde sve priušteno odlučujemo da ostanemo ne jednu, već dve noći. Obebeđenje parkinga i tetke iz Stolovaje već nam znaju imena. Osećamo se odomaćeno. Ne gužvamo se više u Rinu, već svu aparaturu s kojom raspolažemo razlažemo na jedan sto uz prozor, da imamo pogled na Rina, i po ceo dan vršljamo na internetu. Primećujemo da su Rusi kao narod vrlo prijatni i ljubazni i veoma prijateljski nastrojeni. I slobodno pitaju kad im nešto nije jasno, na primer, odakle smo, koja je marka „mašine“, koliko ima „ljeta“ itd… Jedini problem bio nam je da zaspimo, jer su neki macani došli i glasno slušali muziku, koja se reprodukovala iz njihove malo modernije i glasnije „mašine“.
S obzirom da sam osetljiviji za spavanje, odlučio sam da raširim lap top i ugovorim susret sa sponzorom dok macani ne promene lokaciju. S druge strane, i pored glasne muzike Đole istog momenta tone u san. Nakon nekoliko puštenih mejlova, razgovora sa porodicom i jednim odgledanim filmom, macani se konačno raspuštaju, a ja uskačem u Rina da odmorim dušu. Zaklapam oči s osmehom znajući da će me ujutru čekati podgrejane palačinke sa sirom i prelivom od vanile.
