Nakon zadržavanja na granici nema stajanja, već se zapućujemo ka Moskvi. Rino se dobro odmorio, a danas mora da pređe malo dužu deonicu jer je Moskva udaljena oko 750 km. Već se u prvom mestu susrećemo sa izazovima Rusije; kako proći kroz varoš, a ne pogoditi ni jednu rupu? Dalje smo se nagledali svakakve vožnje i novih saobraćajnih pravila i ubeđeni smo da nas to prati do izlaza iz ove zemlje. Naši ljudi na granici su nam ukazivali na divlju vožnju Rusa. Kako smo saznali, svi su kasko osigurani pa ih nije briga da li će biti sudara ili ne. Štaviše, čujemo da se često čukaju kako bi uzeli koji dinar od osiguravajućih kuća. Upravo zbog toga obilaze nas dvojica u isto vreme, prave makazice, pretiču u zaustavnoj traci i gotovo ni jedan znak ne poštuju.
Iako dobro poznajemo saobraćajnu “kulturu” u Srbiji, čudimo se šta se dešava na ruskim putevima. Malo po malo nailazimo na znakove koji upozoravaju koliko je bilo saobraćajnih nesreća i sa kakvim ishodima na tim delovima puta. Konstatovali smo da moramo otvoriti četvoro očiju dok budemo prolazili kroz Rusiju.
Pauzu za doručak pravimo u Bransku i ubrzo nastavljamo. Gledajući cene goriva poželeli smo da Jugića nabudžimo. Naftni derivati su toliko jeftini da smo zanemarili i loše puteve i lošu vožnju samih Rusa. Za vrednost jedne litre benzina u Srbiji, ovde se može sipati dve litre. Ista razmera važi i za gas. Pičimo do Moskve uz još jednu pauzu za užinu. Pogodite šta nas dočekuje. Kiša i slaba magla. Kako nam je smeštaj na samo 10ak minuta od Crvenog trga, pomislili smo da ćemo iz auta moći razgledati grad. Nismo baš sve kristalno videli zbog vremenskih uslova.
Uskoro se susrećemo sa prvim problemom. Pola centra je zatvoreno zbog generalne probe za vojnu paradu, a mi samo kružimo u gužvi. Baš u tim trenucima nas Rino izdaje po prvi put. Pali se lampica akumulatora, a on se gasi. Stojimo na blagom usponu, jedan gura po kiši dok drugi upravlja vozilom. Uspevamo da ga upalimo, a drugi vozači pozdravljaju uspešnu “misiju”. Za nekoliko trenutaka opet ista situacija. Ponovo izlazimo kao pobednici. Razmišljamo da je lukav naš Jugić; svidela mu se Moskva pa hoće da se zadrži.
Kako smo već skoro 4 sata po ulicama grada, a Jugić možda ima problem, odlučujemo da zovemo čoveka iz obezbeđenja naše ambasade. Javlja nam se gospodin Škorić i govori nam da dođemo. Dok smo stigli on nam je već obezbedio majstora da proveri auto. Malo ćaskamo, dogovaramo se za sutra i voze nas on i Aca, njegov kolega, do obližnje metro stanice. Gladni, žedni, umorni i željni odmora stižemo u hostel nešto pre 11. Odlučujemo da se pošteno odmorimo a akciju razgledanja Moskve ostavljamo za sutra. Javljamo Srbiji da su stvari pod kontrolom i sklapamo oči.
