Dan nam počinje na benzijskoj, a još nije ni svanulo. Zbog dužeg puta do Moskve krećemo dosta ranije. Kako Rusi od nedavno ne priznaju ulaz u zemlju kroz Belorusiju, iz ambasade su nas savetovali da idemo na granični prelaz “Tri sestre”. To je mesto gde se ukrštaju beloruska, ukrajinska i ruska granica. Bili smo ubeđeni da znamo kompletnu maršutu, ali nas na stotinak kilometara od granice zbunjuje velika raskrsnica. Imamo četiri izbora i ne želimo da rizikujemo. Srećom čovek u autu pored nas ide na isti prelaz, a mi ćemo polako iza njega.
Relativno brzo izlazimo iz Belorusije, a kako na putu nije bilo više od 4-5 vozila, smatrali smo da se nećemo zadržavati ni na ruskom ulazu. Polako se krećući napred zatičemo kolonu dugu oko pola kilometra. Računamo da na red stižemo za nekoliko sati. Opet se varamo! Rusima se ne žuri, a naših projektovanih nekoliko pretvorili su se u 16 sati čekanja.
Kolona u kojoj smo se nalazili najviše se sastojala od kombija koji su prevozili ukrajinske radnike u Rusiju. Pozitiva u ovoj situaciji je ta da su svi oni raspoloženi. Nas dvojica vadimo šah da ubijemo vreme, a ljubitelji ove igre prilaze da gledaju. Uskoro se protivnici smenjuju, a mi stičemo nova poznanstva. Lagano se pomerajući ka granici sve smo opušteniji, a počinjemo da kopčamo i malo ukrajinskog. Sporazumevanje je smešno, ali uspešno. Par puta su nam suze išle od smeha. Kako su upoznali Rina sve više podižu čaše u znak našem susretu, a mi ih nudimo domaćim vinom iz Srbije. Cela flaša ode za nekoliko trenutaka (šta je za njih vino, kad su navikli na vodku). Ukrajinci odoše u vozila da spavaju, a mi se muvamo između kamiona i automobila.
Kako nas Srba ima svuda u svetu, nismo se iznenadili kad smo naišli na nekoliko naših vozača – kamiondžija. Svima smo dobro poznati kao Mongolci, a oni se baš i nisu nadali da će nas sresti na svojoj maršuti. Međutim, ne kriju oduševljenje kako što smo se sreli, tako i što su videli našu mašinu. Milan, Vlada, Mića i Branko tretiraju nas kao da smo im sinovi. Odmah se u kabinama seče pečenje i kobasica, daju saveti i kontakti, objašnjavaju prepreke i prečice. Daju nam malo interneta samo da se javimo roditeljima da ne brinu. Čak su nam nudili i finansijsku pomoć. Ne možemo da verujemo koliko ljudi pozitivno reaguju.
Negde oko 2 sata iza ponoći konačno stižemo na red. Niko na granici ne priča engleski, stoga nam je malo teže da objasnimo cilj našeg putovanja. Zbog srpskog pasoša prolazimo samo rutinsku kontrolu i objašnjavamo da je Rino još iz doba Jugoslavije. Carinici nam uz osmeh govore da smo slobodni, ali su nas zatrpali papirologijom. Kopiraj ovo, popuni ono, potpiši tu, sačuvaj sve – ubi nas ova birokratija posle laganih prelazak kroz EU. Da nije bilo dva momka iz Moldavije koji su nam svaki korak pokazali, ne bismo ušli ni u narednih 16 sati. Posle nekoliko stotina metara novo iznenađenje. Još jedan naš kamiondžija. Opet kratka spika dok se raspitujemo oko putarine, a zemljak daje doprinos ovoj avanturi time što nam kupuje ruske brojeve.
Za kraj ovog čudnog i dugačkog dana želimo da se zahvalimo našim ljudima koje smo sreli na granici i dali nam dragocene informacije, Moldavcima za pomoć oko granične procedure, Belorusu koji nam je pokazao put, ali i Ukrajincima koji svojim raspoloženjem nisu dopustili da se dosađujemo.
Možda retko mislimo, a još ređe to i govorimo, ali mi se ponosimo što nam srpska krv teče kroz vene!
