Dnevnik bečejskih „Mongolaca“ 63. dan: Prelazno mesečarenje i 24 časa do cilja

0
1017
Sa predstavnicima ambasade u Bugarskoj
Sa predstavnicima ambasade u Bugarskoj

Dan je bio veoma zanimljiv, a noć još zanimljivija. Posle 61 noći s mojim najboljim drugarom nasledio sam od njega njegovo mesečarenje. Kad sam se probudio nismo mogli da verujemo šta nam se izdešavalo.

Obojica smo isto sanjali odnosno mesečarili. Najviše bih voleo da vam kažem da se šalim ali govorim vam živu istinu. Ovo je moje prvo iskustvo ove vrste. Parkirani smo bili na parkingu pored puta na 250 kilometara od Sofije. Vrlo brzo smo utonuli u san. Sanjali smo da se vozimo po klizavom putu i da bez obzira na sve što je u našoj moći bilo sve vreme smo klizili s puta i svakog momenta čekali da padnemo s litice puta u provaliju. Budimo se ili spavamo ali u javi ili kako već, ne znam kako taj čin da opišem, Đole pokušava da nađe baterijsku lampu a ja sve vreme malo kočim, malo dajem gas i stiskam kvačilo. Ležemo da spavamo posle petosekundne radnje i zatim se posle nekog vremena opet budimo radeći to isto ali ovog puta Đole pronalazi baterijsku lampu. Izlazim sa lampom napolje da vidim o čemu se radi. Shvativši da je sve u redu samo sam se vratio da spavam. Đole je već zahrkao kad je pronašao lampu.

I Bugarska može da se pohvali lepim znamenitostima
I Bugarska može da se pohvali lepim znamenitostima

Budimo se u šest ujutru i nastaje neprijatna situacija. Polako krećemo ka Sofiji i niko neće da otvori temu mesečarenja. Nakon nekoliko kilometara Đole probija led i obojica padamo u smeh. Ne mogu da verujem šta smo mi radili, mislili ili kako god… Đoletu je to naravno sve sasvim normalno ali mu je drago što sam ja nasledio to od njega (nadam se samo na jednu noć) jer sam ga sve ovo vreme tokom putovanja zadirkivao za njegovu, kako bi on rekao, moć Bogom datu. Večeras će sigurno spavati na krovnom nosaču za kaznu! Približavamo se Sofiji i javljamo se ambasadi da uskoro stižemo u dogovoreno vreme. Malo gladni, prolazimo i pored srpskih restorana pored puta ali pošto žurimo ostavljamo da nam creva samo proizvode zvuke. Stižemo u ambasadu, naravno kao i po običaju, malko kasnimo, ali su radnici ambasade. Izvinili smo se što smo u bermudama i papučama u ambasadi na šta su nam odgovorili da nam je danas sve oprošteno. Inače, ambasadu republike Srbije u Bugarskoj smo prvo kontaktirali i kao odgovor dobili poziv na kafu. Od njih je tako i sve počelo sa svakom drugom. S obzirom na to da smo ih prve kontaktirali a poslednji su na spisku sa obilaska ambasada dosta su nas čekali. Ne gubimo vreme, uvode nas u odaje ambasade koja je, malo je reći prelepa. Sedamo svi u krug i upoznajemo se međusobno.

Za uspomenu i nama i njima
Za uspomenu i nama i njima

Ambasador Vladimir, Aca, Ranko,  Vesna i ostali su se oduševili našim, do sada, pređenim putem. Pošto su čuli naše krčanje creva ponudili su se da nas odvedu na ručak. Iako smo odbijali na njihovo insistiranje smo prihvatili.

Ne mogu reći da smo se baš puno bunili. Umirao sam od gladi u tom momentu. Kao za inat, pola druženja i pričanja o putovanjima smo pričali o hrani što je izazvalo još veću glad kod nas. Druženje smo nastavili u obližnjem restoranu. Sva sreća pa je Vesna bila sita već posle pola njene porcije pa mi je krišom prebacila drugu polovinu videvši da je meni prazan tanjir i pre nego što smo poželeli jedni drugima prijatno. Nikad joj ovo neću zaboraviti!

Vreme je polako prolazilo i došlo je do rastajanja. Ranko i Vesna su nastavili s nama da nam pokažu šta grad Sofija ima da pruži a Aca je morao na svoju stranu. Prijala nam je šetnjica uz ovo dvoje kroz lepe parkove i kroz crkvu Svetog Aleksandra Nevskog. Dok smo ulazili u crkvu primetio sam perifernim vidom da je fotografisanje zabranjeno. Međutim, provevši tu neko vreme skroz sam zaboravio i mahinalno sam hteo da slikam kako Vesna objašnjava Đoletu nešto sa vrha crkve. U tom momentu se zaleću dvojica momaka, jedan sitan visok a drugi krupan i nizak i primoravaju me da obrišem slike. Odmah ulazim u galeriju kako bi ih obrisao jer sam u tom momentu mislio da sam napravio greh dok mi pri toj radnji mršavi priča kako je dozvoljeno slikanje samo uz posebno kupljenu dozvolu. Onda mi je bilo sve jasno. Nema za džabe ni kod babe. Napravivši odmah kopije slika u skriveni folder brišem pred njima originale i izvinjavam se na činu. Odlaze ponosni. Beležimo nekoliko fotki radi uspomene na ovaj dan i prijatnu šetnjicu i tu se rastajemo. Đole i ja idemo na jednu stranu a Vesna i Ranko na drugu. Šetamo se još uvek centrom Sofije, dok je Rino fino zbrinut u ambasadi i čeka na zvižduk. Sofija je grad koji je skoro duplo manji od Beograda a poseduje metro. Zanimljiva priča vezano za metro je da je prilikom kopanja u zemlju radi instaliranja metroa nađeni ostaci rimskih gradova, odnosno zidina. Polako se približavalo osam sati a to je značilo da moramo da idemo po Rina i da se uputimo ka Rumuniji.

Ništa bez Rina
Ništa bez Rina

S obzirom na to da nas je Turska skroz razmazila što se kvaliteta puteva tiče, sad nam ne odgovaraju ni bugarski putevi. A da ste nas to pitali dok smo bili zaglavljeni u pesku nekoliko nedelja ranije, rekao bih vam da jedva čekamo da ih vidimo. Pada mrak, a put prema Rumuniji je očajan. Takođe je i uzak i na skoro svakoj krivini se nalazi crna tačka. Pažljivi smo ali krećemo se napred. Deli nas manje od 24 časa do cilja. Jedino cilj i vidimo…

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here