Dobitnik 62. prestižne nagrade NIN za najbolji roman 2015. godine Dragan Velikić promovisao je svoj deveti roman „Islednik“ u, kako je primetio, izuzetnom prijatnom prostoru za književne večeri Narodne biblioteke Bečej.
Naravno, bilo je reči i o drugim delima, poput „Bonavia“, koji lično smatra svojim do sada najmoćnijim spisateljkim radom, ali uglavnom se pričalo o romanu za koji je dobio svoju drugu NIN-ovu nagradu. Nije na odmet podsetiti da je prvu nagradu beogradskog nedeljnika dobio 2007. godine za roman „Ruski prozor“, koji mu je doneo još i nagradu Meša Selimović i Srednjoevropsku nagradu za knjigu.
-Lično smatram da je moj najbolji roman „Bonavia“, ali se zaglavio između dve nagrade NIN. „Islednik“ je okupirao čitalačku pažnju i prodaje se u zavidnom tiražu. Dobro da je tako. Imam običaj da kažem da je „Islednik“ roman u kojem se ukrštaju istorija sa velikim i istorija sa malim ljudima. To je porodična priča koju svako od nas ima i epoha u kojoj je svako od nas rođen i živeo. To je sudar našeg unutrašnjeg privatnog sveta sa spoljnim svetom. To su dve istorije. Mislim da me ne vara osećaj da se istorija nepristrasnije prikazuje u književnim delima, nego u zvaničnoj istoriji koju svako prilagođava prema svojim potrebama. „Islednik“ je snimak jedne epohe u jednom prostoru koji više nije jedinstven, ovo je, u najkraćem, siže onoga što je Dragan Velikić govorio o svom poslednjem delu.
Nije na odmet primetiti da je jedan od najrenomiranijih savremenih srpskih književnika brzo uspostavio kontakt sa Bečejcima, te da je u prijatnom ambijentu književno veče trajalo stotinak minuta. Bilo je reči i o drugim periodima na relaciji životnog četvorougla, rodni Beograd, Pula u kojoj je odrastao, Beč, Budimpešta u kojima je radio. Nije propustio da naglasi da mu je deda bio železničar i da je železnica njegova, s emotivne tačke gledanja, „slabija strana“, ali je daleko veći problem što je zeleznica postala slaba strana države.
