Ime Milan Bukvički, gotovo, ništa ne znači Bečejcima, ali ako kažete Butija, pola Bečeja zna o kome je reč. A kako i ne bi, kad je u mladosti bio vrsni fudbaler na poziciji beka i halfa, a još i priznati zidar u „Zidaru“, pa renomirani metalostrugar i privrednom gigantu kakav je svojevremeno bio FADIP, a povrh svega nadaleko poznati šarandžija…
Najmlađi Bečejci ga od ove zime prepoznaju i kao „deku koji hrani labudove“.
-Hranim ja labudove već tri meseca, a intezivno od kako se Tisa zaledila i beli lepotani ostali bez hrane. Prvo su jesenas stigla dva labuda i kako ja stanujem u izletištu kraj Tise, jedno dve nedelje sam im redovno donosio hranu. Samo zvižnem i oni dolaze do obale. Potom je stiglo jato od sedam, pa 15 ptica, a kad je Tisa počela da se zamrzava broj je iz dana u dan počeo da se uvećava. Od Božića ih ima 74. Ne znam kako bi preživeli da se nismo uortačili Miljan Jovanović i ja, započinje najsvežiju životnu epizodu Milan Bukvički Butija.
Miljan Jovanović je daleko mlađi penzioner i po interesovanjima i zaduženjima u Opštinskom udruženju penzionera pokretljiviji, pa je preuzeo na sebe ulogu nabavljača hrane.
-Prvo sam se pismeno obratio PIK Bečeju, koji nas je darivao sa 120 kilograma raznog zrnevlja. Potom nam je Janoš Muči u dva navrata dao po 50 kilograma pšenice, a onda nas je i Verica Stajić sponzorisala sa 50 kilograma pšenice. Bečejska pekara nam je poklonila 70 kilograma lomljenog zrna pšenice i tri džaka hleba Tonus, koji se pravi od zrna, bez aditiva i kvasca. Do sada smo dobili oko 350 kilograma hrane, ali su zalihe počele da ponestaju. Apelujemo na sugrađane, koji su u mogućnosti, da nam pomognu, jer labudovi su velike ptice i treba im dosta hrane, uključuje se u razgovor bivši policajac i sada aktivni društveni radnik Miljan Jovanović.
Zainteresovani mogu dobiti informacije telefonskim putem na broj 063/521642 ili doneti zrnevlje Milanu Bukvičkom Butiji, čija je kuća preko puta Fadipovog kampa.
-Zahvaljujemo se svima koji su donirali i koji će donirati razno zrnevlje, jer time ne pomažemo samo labudove, nego i druge barske ptice koje su zaleđivanjem Tise ostale bez hrane. A svakodnevno dva puta iznosim hranu i ptice dobiji tri velike kante zrnevlja. Ujedno, apelujemo da vlasnici pasa ne puštaju svoje ljubimce na led, pošto se labudovi plaše pasa i ne smeju da priđu hrani. Psi lutalice su posebna priča i opasnost, ali i deca koja su se osmelila da siđu na led i vijaju ptice. To je veoma opasno, pogotovo u vreme kada je led počeo da se otapa, upozorava Butija.
Butija je veoma zanimljiv sagovornik. Sa dve i po godine usvojila ga je porodica Vekić u Miletićevu i sa njima pedesetih godina prošlog veka preselio se u tek izgrađeno neselje Radičević, gde je završio prva četiri razreda osnovne škole. Potom sledi, radi školovanja, preseljenje u obližnji Bečej. To je završio za zidara i igrao fudbal. Kako se u ono vreme mnogo gradilo, često je bio na terenu, pa su mu iz fudbalskog kluba predložii da se prekvalifikuje u metalostrugara. Poslušao je i nije se pokajao. Rasporedio je vreme i za fudbal i za posao. Iz Fadipa je otišao u penziju 1995. godine sa 55 godina života i 37 godina radnog staža. Imajući u vidu da je strastveni pecaroš, kupio je kuću u Izletištu kraj Tise kako bi svakodnevno mogao da zabaci udicu.
-Pecanje je za mene više nego hobi. Zadovoljstvo za ceo život. Isključivo pecam šarana. Tada se potpuno relaksiram od napornog posla. A bilo ga je i kada sam otišao u penziju. Radio sam svašta, od zidanja, preko lepljenja pločica, do metalskih poslova. Trebalo je pomoći školovanje unuke Vesne Bugarski, koja je završila fakultet za dizajnera konfekcije i sada radi u Novom Sadu kao profesor, ponosno naglašava Butija.
Sa sadašnjih 78 godina više ne radi naporno, sem kada upeca kapitalca i treba ga izvaditi iz vode. A dešava se. Majstor ostaje majstor. I ne samo to. Butiju su Vekići odhranili. Ceni on to, pa mu nije teško da pomogne drugima. Naprotiv. Makar to bili i labudovi. Dobro se uvek dobrim vraća.
B R A V O M O M C I …svaka Vam čast.
Ponosim se sto imam takvog prijatelja,kao sto je moj pobratim Butija sa kojim sam zajedno bio u decijem domu. Svake godine odvojim par dana da se druzimo u njegovoj vikendici na Tisi gde se skupimo nas nekoliko (bivsih) domaca:Pored mene, toplo gostoprimstvo Butije i njegove porodice, supruge Dusice i cerke Snezane osetili su Era, Stojan (Horvat) i nas Bata Dr.Borojevic, a i svi koji prolaze stazom ka Tisi, svrate na casu razgovora kod Butije i Dusice.