I cepanica ište ljubav

Udruženje drvorezbara „Ars in ligno“ sa sedištem u Bečeju obeležilo je lane, jubilarnom desetom izložbom, deceniju i po rada, a jedan od pionira atraktivne delatnosti, uz ideologa Jenea Berentaia, svakako je Milovan Miška Jelenić (66).

-Sećam se, kao juče da je bilo, kad je Jene došao kod mene da vidi šta ja radim u drvetu i oduševljeno rekao da nas je dvojica u Bečeju, seća se Miška Jelenić. Nasmejao sam se i nabrojao mu, bar, petnaestak Bečejaca za koje drvo nije puka cepanica. I ona ište ljubav.

Pamti i da ga je već u četvrtoj godini u kolarsku radnju Lasla Prešnjaka namamio miris drveta, zvuk banseka i kreativnost majstora da drvetu pruži novi oblik i život. Tokom detinjstva nije od roditeja tražio da mu kupe igračke, već ih sebi pravio – od drveta. U šestom razredu osmoletke je prvi put rezbario. Pokušaj, mada polomljen, i danas čuva.

-Dok je cepan ugalj, odvojilo se jedno parče, ja uradim lik Indijanca, koji se toliko dopao profesoru Branislavu Perčinkovskom da više nisam morao nositi na časove likovnog blok, bojice i drugi pribor, već sam rezbario. No, potonje obaveze su me sprečile da se ozbiljno posvetim svojoj pasiji – prvo decenija rada u „Fadipu“, pa kasnije sam čitavo punoletstvo s mlađim bratom Miomirom birtašio. Ipak, burazer i ja smo u oba lokala, As“ i „Lipov cvet“, sami radili drvenariju. Poslednje dve decenije, od kako sam zbog bolesti invalidski penzioner, vreme provodim u mojoj radionici i drvorezbarim, veli Miška.

Samouk je, ali ne zaboravlja ljude koji su ga „opismenili“.

-Vrsni duborezac Stjepan Žadanj me je uveo u finese zanata, ali i vrlo važnog oštrenja alata. Deda Petervari, koji je u mladosti pravio fijaker od topole veleposedniku Bogdanu Dunđerskom i kasnije je držao pilanu u Mileševu, naučio me da pripremim topolu za rad. Jer, ona ima glavnu žilu poganu i krivi se tokom sušenja, pa niko neće s njom da se bakće, dodaje maestro. Rečju, život me je vodio ljudima koji se bave drvetom veli Miška i dodaje. Zato ja nudim obuku deci, odraslima, čak i vršnjacima. Jednima to može biti hobi, drugima dodatna zarada, trećima psihoterapija!

A njemu je to sve, samo ne profit, jer svoje radove poklanja dragim osobama, koje ne znaju da će ih  dobiti, i kada.

-Svako je na neki način to zaslužio. Ostavili su trag u mom životu, a ja ovako u njihovom. Vrlo je važno ostaviti trag u životu. Ima mojih radova u Australiji, mnogim evropskim zemljama, Kanadi, Rusiji… Nijedan nisam prodao. Evo, u radionici je trenutno tridesetak pripremljenih materijala, započetih ili završenih radova i uskoro će dobiti nove vlasnike, priča Miška, ali ne otkriva koga će obradovati.

U kući na zidu samo dva eksponata. Na prvom, „Pozdrav Bečeju“ su gradska kuća, čardak pun kukuruza, pšenica i suncokret, tri krsta s pravoslavnog hrama, sve lokalna obeležja, a drugi je delo namenjeno najboljem stranom igraču bečejskog vaterpolo „fajnal fora“ 2000. godine, ali pošto je došlo do protokolarnih  nesporazuma, osta kod autora.

-Prvi sam zadržao da me podseća na opsesivnu ideju da uradim ovdašnji pravoslavnu hram, ali s dubinom. Izguraću to, ma koliko je teško. Vaterpolo rad ima simboliku, možda zato i nije stigao na željenu adresu, a pehar u vidu sekire najavio je krah kluba vredne tradicije. Njegov simbol, vidru, koja se bori protiv druge, oma gotovo 100.000 tačaka, pa pride i okvir u duborezu, radio sam više od tri meseca. Tražili su posle da ga otkupe, ali ja ne prodajem radove, pa kad nije otišao kome je trebalo, neka ostane kod mene, naglašava Milovan Miška Jelenić.

A ima on u svojoj radionici još dosta vrednih ekponata, ali je posebno ponosan na tri. Jedan je stari srpsko-madžarski (tako piše) rečnik iz 1914. godine, zatim dva tvrda konjička sedla austrougarske vojske iz 1915. godine i leva fudbalska kopačka ručne izrade iz pedesetih godina prošlog veka.