Nije čudotvorac, a „vaskrsava“. I to ne obične ljude, već srpske seljake iz Velikog rata, vojnike, vojvode, junake, heroje… Solunce…
Olovkom i rečima iz svoje duše, Bečejac Igor Mirić sastavio je par pesama i crtačku poemu, koja nema kraja, jer je on, evo ravno deceniju, svakodnevno širi novim likovima, događajima… A čitav vek je prošao od vremena dešavanja istorijskih događanja na Starom kontinentu.
-Inspiracija njegova ne jenjava! Naprotiv! Rađaju se i niču stihovi, pa ona linija čudesna, olovkom povučena, popuni prazninu nastalu u njegovom stihu. Dopunjavaju se skladno crtež i stih, srastaju u jednom biću, na pravom mestu, dovodeći na uzvišeni stepenik rodoljublja sve vrline srpskog vojnika iskidanih rita i čojanih uniformi, bosih nogu, iznemoglog i gladnog, a pre svega odvažnog i nepokornog, piše njegova majka Milica, i sama pesnikinja i slikarka, u propratnom katalogu njegovog samostalnog likovnog „prvenca“ lirskog naslova „Budan zaspalog čuva“, po sopstvenoj pesmi, u sam smiraj 2014. godine pred sugrađanima rodnog Bečeja, posvećenog stogodišnjici Velikog otadžbinskog rata 1914. godine u bečejskoj galeriji „Krug“ pod krovom Gradskog pozorišta Bečej.
Izložio je Igor Mirić ukupno 35 radova nastalih u periodu od 2007. godine do obeležavanja vrednog jubileja. Samo crteže, mada je on likovni stvaralac širokog spektra, pošto radi akvarele, ulja na platnu s najrazličitijim motivima, od portreta, preko mrtve prirode, do dešavanja u prirodi, koju neizmerno obožava i poštuje, a nenadmašan je i u drvorezbarstvu. Bog mu je dao dara da, čega se god lati, bude plodonosan. Kada to kažemo, onda mislimo i na sina Uroša, koji je preuzeo porodični likovni gen i, posle završene prestižne novosadske srednje škole „Bogdan Šuput“, sada studira Likovnu akademiju, odnosno ćerku Jelenu, koja naklonost prema umetnosti izražava putem sviranja na violini i igranja baleta. Valjda je tako, jer je i on, kao i sestra mu, takođe, slikarka Tatjana, izdanak ljubavi dvoje umetnika, Milice i Milivoja. Kaže narod – Iver ne pada daleko od klada!
-U ranom detinjstvu sam od majke saznao da su se njeni, zahvaljujući učešću predaka u Prvom svetskom ratu, kao kolonisti doselili iz Bosne u Sirig, kao i da je njen deda stric Đuro Kovačić bio „solunac“. Možda me je, zbog toga, taj period naše istorije posebno zainteresovao. Prvo sam čitao o ljudima koji su podneli nadčovečanske napore boreći se za svoju otadžinu. Vremenom, kada sam već duboko uplivao u slikarske vode, došao sam na ideju da bi mogao i likovno da iskažem šta osećam. Odabrao sa da sve radim u tehnici crteža olovkom, jer sam smatrao da je to najprikladnije onom vremenu. Počelo je 2007. godine i, evo, ne prestaje, pojašnjava nam Igor Mirić otkud interesovanje za, baš, taj period srpske istorije i kako je sve počeo.
Pun entuzijazma, tada tridesettrogodišnjak, uradio je par crteža i dao ocu Milivoju na uvid. Genetski „krivac“ što mu je sin uplovio u slikarske vode, Milivoj, bio je prijatno iznenađen, ali mu je predložio da to treba da vidi neko ko je merodavniji što se tiče motiva.
-Kontaktirali smo Vojni muzej u Beogradu i zamolili da nam pošalju neke od svojih publikacija sa fotografijama iz tog istorijskog perioda. Oni su nas uputili na narodne muzeje u Valjevu i Užicu, odnosno Centar za kulturu u Mionici. Kada je pristiglo obilje materijala, Igoru je porastao apetit, zašiljio je olovku i tako je nastao prvi ciklus crteža, priseća se Milivoj Mirić.
Novi kontakt sa Mioničanima je bio još berićetniji. Stigao je zvanični poziv za samostalnu izložbu na njihovoj tradicionalnoj manifestaciji „Mišićevi dani“.
-To je već bio zalogaj po meri. Trebalo je uraditi novih tridesetak crteža, ali sada je sve bilo lakše. Dobio sam obilje materijala, svaku fotografiju sam dobro prostudirao i krenuo na posao. Mnogo mi je pomogla knjiga Marine Zeković „Ratni slikari, fotografi amateri i dopisnici fotografi u srpskoj vojsci 1914 – 1918. godine“, gde sam našao mnoštvo motiva. Do tada sam, šlepajući se prvo uz mamu i tatu, a kasnije sam, izlagao na preko stotinu kolektivnih izložbi, bio učesnik dvadesetak kolonija, ali još nisam imao samostalnu izložbu. U planu je bilo da se takvom izložbom predstavim pred sugrađanima i da to bude moj sveukupni rad, ali je negde zapelo… Ni sanjao nisam da će mi samostalni „prvenac“ biti u Mionici i to crteža u olovci, tehnici kojom sam počeo da radim, priča nam Igor Mirić.
A to je bilo pre tačno tri decenije. Jer, Igor je, imitirajući mamu i tatu, sa tri godine uzeo olovku u ruke i počeo da crta životinje, ptice, ribe… Motivaciju je nalazio u raznim dečijim publikacija, a tri decenije kasnije u istorijskim knjigama. Valjda je suđeno da mu grtež bude prva samostalna izložba.
-Povukla me je samostalna izložba tokom leta u Mionici, jer mi je stigao poziv iz obližnjeg Lazarevca da krajem godine i kod njih izlažem viđene crteže. Prihvatio sam. Uostalom, ti ljudi i ta nadčovečanska borba zaslužuje da se o njoj, makar i na ovaj način, zna više. Međutim, posle se niko nije javljao i crteži su čekali novu priliku. Spremno sam dočekao vek obeležavanja Velikog otadžbinskog rata. U Brčkom sam izlagao od 25. oktobra do 9. novembra 2014. godine. Ubrzo je izložba postavjena u Bečeju, i održana je povodom veka pobede u Kolubarskoj bici, koju smatram najznačajnijom bitkom između vojske Kraljevine Srbije i daleko brojnije i opremljenije autrougarske vojske. Jer, da nije bilo te pobede, Srbija bi nestala kao država, ispravno rezonuje sada četrdesetdvogodišnji Igor Mirić.
Iako se vek od Prvog svetskog rata obeležava sve do 2018. godine, interesovanja za atraktivnu i prikladnu izložbu crteža Igora Mirića lane nije bilo. Međutim, to ne znači da on miruje. Svakodnevno radi ulja na platnu s motivima iz prirode, prvenstveno okruženja Tise, ili portrete po sopstvenom izboru, a sve više pažnje zaokulja mu drvorezbarstvo. Posle kičice i boja, uzima dleto u ruke i vešto obrađuje višnjino, lipovo, orahovo, trešnjino ili neko drugo drvo. Radi i unikatni komadni nameštaj. Ali, olovke se nikada nije oslobodio.
-Iako izložba crteža iz Velikog rata nije doživela novu reprizu tokom prošle godine, ja ne prestajem da radim te motive. Stvaram novi ciklus od četrdesetak crteža s istom tematikom, ali, ipak, nešto drugačije. Sada sam se posvetio poznatim ljudima i njihovim sudbinama, znači moji junaci na crtežima imaju imena. To su obični vojnici, njihova regrutovanja, borba i golgota koju su doživeli, dužnu pažnju sam poklonio avijaciji kraljevine Srbije, radim portrete poznatih vojnika, dece u ratu, starešina, vojvoda…. Crteži su nešto većeg formata, da bi se dočarala uniforma, obeležja na njoj… Ne mislim da se zaboravilo na veliki jubilej, nego da se sve samo malo pritajilo. Očekujem poziv da se vide moji već viđeni crteži, ali i radovi iz novog ciklusa. Naravno, na svaki poziv ću se rado odazvati, jer dok ne završimo našu porodičnu galeriju „Mirić“, koja u fazi izgradnje, gde će ovaj ciklus imati posebno mesto, to je najbolja prilika da legendarnog vojvodu Živojina Mišića i njegove hrabre saborce vide širom Srbije, zaključuje Igor Mirić.
