Sati se probudio u 5 ujutru. Kako i ne bi, spavao je kao beba u Rinu. U jednom momentu u toku noći sam ga pogledao i spavao je kao u kolevci, mali sitni Japanac u Jugiši. Nije ni svestan koliku je čast imao!
Trgao sam se i ja kad se on spremao i rekao mu da ćemo od sedam ujutru da krenemo u razgledanje Jerusalima. Šta je on radio dva sata nisam imao pojma ali se sećam da me je čekao sedeći ispred auta u minut do sedam. Šta ti je Kinez… Ništa, iako je teško padalo moralo se ustati. Dogovor kuću gradi.
Spremamo Rina za večerašnji put, i serviram nam ovsenu kašu. Jedemo mi i uživamo a Sati nema pojma da je lično glavni Rabin iz Izraela dolazio u Bečej po istu ovu kašu. Plakaće i Sati za njom…
Krećemo u razgledanje, a ne znamo gde… Nemamo interneta ali ono što nam daje pomagalo jeste trka koja se organizovala od ranog jutra u Jerusalimu, „Giro D Italia“. U početku je bilo samo mladih volontera a posle su dolazili i biciklisti i navijači. Cenim da im je ovo bilo jako uspešna trka jer je bilo jako puno turista i ono što je mene zadivilo jeste što su helikopteri leteli jako nisko kako bi snimili učesnike. Trka se održavala po celom gradu ali centar dešavanja je bio ispred starog grada Jerusalima. Sati me je sve vreme pratio iako obojica nismo znali gde idemo međutim, nakon samo pola sata šetnje znali smo svaki ugao. Posetili smo Zid plača kako ga mi zovemo, a Izraelci ga zovu samo Zapadni zid jer je to jedini ostatak od Solomonovog hrama.
Neverovatan prizor, pre svega mesto je krcato od turista ali su takođe prisutni i Jevreji koji se, nesmetano brojnim turistima, mole ispred zida. Posetili smo i mesta koja spadaju u 14 Isusovih koraka ali ono što me je ostavilo bez teksta jeste Isusov grob. O tome neću dužiti, to treba otići i videti iz prve ruke. Sličan je osećaj kad mi je drug prepričavao njegov prvi odlazak na Ostrog. Sramota me je sada jako ali sam se tokom njegove priče smejao zbog njegovog osećaja tamo. Naučio sam lekciju kada sam prošle godine išao sa drugarima, sva četvorica smo izašli u suzama. Nikom nisam prepričao moj osećaj tokom te posete, mora se otići i lično uveriti. Na pitanje koje sebi i dan danas postavljam a to je da li verujem u Boga još nisam siguran u odgovor ali neko ili možda nešto sigurno postoji. Uspeli smo da uhvatimo i zadnji deo trke pri napuštanju starog grada.
Vreme je bilo idealno za nastavak s mojim putovanjem jer je sunce bilo malo iznad oblaka a to su idealni uslovi za vožnju. Nažalost, vreme je došlo da se rastajem sa Satijem. Iako je zamuckivao i izbacivao reči bez ikakve povezanosti uspeo sam da shvatim šta je hteo da kaže. Sati, prijatelju moj, i meni je bilo lepo družiti se ovih nekoliko dana s tobom. Palim Rina do kojeg sam jedva došao jer su ulice bile preprečene i molim Boga da me navigacija vodi na drugu stranu. Tako i biva, uputio sam se u Eilat, grad u Izraelu koji je vrlo blizu granice sa Egiptom. Na izlazu iz Jerusalima me zaustavlja policija. Ne brinite se, sve je bilo u redu samo su bili znatiželjni za izbrendiranim Rinom. Inače, obojica policajaca su tečno pričala ruski. Na sledećem zaustavljanju sam stao da malo natočim benzina, samo toliko da imam do granice. Takođe su tamo stajali mladi policajci sa svojim službenim motorima i malo smo se raspričali. Žao mi je što sam te na 100 kilometara od izlaska iz Izraela shvatio u stvari koliko je država lepa i prijatna. Sećate se da sam pričao kako sam bio začuđen što ima toliko ljudi u uniformama sa puškama, mladih isključivo. Zaboravite šta medije kažu, Izrael je jedna od najsigurnijih država na svetu. Upravo ti ljudi omogućuju svakom turisti i svakom stanovniku ove države da sigurno hoda ulicama. Policija ovde ima izuzetno veliku moć. U ovoj maloj državi su zastupljene tri vere i podseća me mnogo na našu bivšu Jugoslaviju. Inače, sve ljude koje sam upoznao sam pozvao da posete Srbiju. Imamo interesantne turističke destinacije, lepe devojke i odličan noćni život. Na moje čuđenje, svi su me pitali da li smo i dalje u ratu. Šta da vam kažem, mediji su čudo.
Oko mene su same planine, predivan pejzaž. Konstantno samo krivudanje, penjanje i spuštanje. Na stajalištu pored puta je predivan pogled na panoramu, stajem pored jednog džipa i sivog Fijata.
Privlačim pažnju mladom paru iz Fijata i starijim momcima iz dzipa. Prilaze mi da se upoznamo i opet ista priča o mom putovanju i njihovom uzbuđenju. Nemate pojma koliko mi prija kad naletim na dobre ljude i ne govorim to iz razloga što sam ovog puta sam na putovanju već sam srećan što ih na ovoj planeti i dalje ima! E, u nastavku dolazim do razloga zašto ste morali da sačekate malo na ovaj izveštaj. Na granici sa Izrealom bez nekih većih zadržavanja prolazim do ulaska u Egipat. Tu kreće „veselje“… Silni dokumenti do kojih sam mukom dolazio će mi od Egipta pa na dalje biti potrebni. Ovo je samo jedna od stanica. Stigao sam u devet uveče i, kao što sam već rekao, ovo „veselje“ je trajalo do pola tri ujutru. U jednom momentu mi se granični policajac smejao jer sam mu zaspao za stolom. Pre svega, granični objekat kako spolja a tako i iznutra izgleda kao propala firma. Dozvolite da vam dočaram jer sam siguran da nemate kompletnu sliku. Firma koja je otišla u stečaj, zatim pokradena, pa onda napuštena dugi niz godina a za to vreme su je naseljavali beskućnici i obavljali male nužde. Mislim da ne treba dužiti. Prvo kompletan pretres koji je bio veoma profesionalan i na tome im svaka čast. Zahvaljujući ljubaznom čoveku i njegovom uputstvu razumeo sam svoje sledeće korake. Međutim, tu negde između kad sam trebao da predam jedan važan dokument gospodinu je trebala kopija. Granično mesto nema aparat za kopiranje. Onda su me pustili da napustim granicu, odem u najbliži hotel, kopiram dokumente koji su mi tražili, vratim se i predam iste kako bi nastavili sa procedurom. Ni to ne zvuči komplikovano. Ali ovi na granici mi ne daju da izađem jer se boje da se neću vratiti. Tako da smo se nekoliko puta igrali gluvih telefona, a pogodite ko je bio telefon koji se šetao od kancelarije do granice i nazad. Na kraju, uz prisustvo čoveka kojem trebaju kopije puštaju me da odem do hotela po kopije. Tu je prošlo već dosta vremena, a da stave šlag na ovu tortu koju su mi pripremili doveli su stažistu i njemu sve korak po korak, lagano objašnjavali kako se radi sa CDP dokumentom. Ne bi mi smetalo ovo čekanje na granici, vreme je jedino što imam.
Opet su drugi faktori uticali da polako gubim strpljenje. Nisam se tuširao dva dana a nije interesantno smrdeti samom sebi. Spavalo mi se jako a znam da imam još dosta do Kaira, pet sati vožnje po google maps-u što znači da je kod mene sigurnih sedam. A za glad da ne pričam, od silnog razmišljanja o sledećim koracima zaboravljam kad sam poslednji put jeo. Pola tri, Rino mi ima novu egipatsku ogrlicu(tablice) i upućujem se ka Kairu. A da dođe i jagoda na taj šlag, zaustavljaju me na punktu gde sam trebao da skrenem po navigaciji i upućuju me skroz okolo da idem. Čini mi se da sam u autu tokom vožnje doživeo prvi nervni slom. Deseti dan, počeo jedanaesti, dosta sam i izdržao. Stajem pored jedne benzinske pumpe i zanemarujem dužnosti svoje, nadajući se da ćete me razumeti. Sklapam oči.