Buđenje me je podsetilo na ono kod kuće kad je Aki bio još uvek mali francuski bišon i nije znao šta sme, a šta ne, pa me je lizao u ranim jutarnjim časovima.

Isti slučaj je bio i ovog jutra samo što je Akijeva uloga zamenjena Dingom. Još jedan veliki dan je ispred mene, ali nisam sam. Žuža, Edi pa čak i Dingo su mi na raspolaganju od samog jutra. Spremamo se, sedamo u auto i Žuža nas vozi do autobuske stanice. S obzirom da je 1.maj, normalno je da se ne radi jel? Znali smo da gradski prevoz radi samo što smo saznali na licu mesta jeste da rade tek od 9 sati.

S obzirom na to da imam let u 10.20 izmolili smo Edi i ja njegovu Žužu da nas odbaci do aerodroma. „Piči“ žena, kao da kasnimo. Prijatno oduševljen njenim vozačkim sposobnostima, uživao sam u pogledima kroz prozor. Sve smo bili bliži avionima što poleću i sleću pa sam zaključio da smo baš poranili. Stajali smo ispred aerodroma i družili se. Kad je došlo vreme da se ukrcava pristupio sam ulazu. Teškog srca se rastajem od ovo dvoje ljudi koji su mi brzo prirasli istom. Sve je bilo u redu pri ukrcavanju samo smo nas troje koji smo rezervisali karte preko interneta išli na dodatno kontrolu. Zbog Grkinje, Filipinke i mene je čekao avion za ukrcavanje. Kažu da je to standardna procedura i da to tako mora zbog dodatne bezbednosti. Postavljali su mi razna pitanja, napričali smo se fino i onda sam po prvi put ušao u avion.

Nisam uspeo da rezervišem kartu kraj prozora jer nije bilo više drugih slobodnih mesta pa sam morao da zamolim starijeg gospodina da li voljan da zamenimo sedišta. Na njegov pristanak i pomeranje s osmehom sedam na sada opet svoje mesto i nameštam kameru. Zahvaljujem se gospodinu i njegovoj gospođi sa kojom sam tokom celog leta pričao o raznim stvarima. Oni su inače Amerikanci koji su već dugi niz godina na Filipinima. Imaju svoje učenike i predaju im veronauku. Teme su nama bile od turizma, do teologije, pa sve do ratova, to je taj neki normalni tok ove poslednje dve uzročno – posledične teme. Ubedio sam i njih da svrate do Srbije i vide malo pravu lepotu. Pošto sam im se izgleda dopao na prvi pogled od gospođe sam dobio njenu knjigu „HOLLY BIBLE“-Biblija. Sad vraćam film, nismo se ni upoznali, a dobio sam od nje nešto po čemu ću ih se sećati. Čudni su ovi putevi Božiji. Inače, ovo je bio moj prvi let avionom i mogu vam reći da mi se više sviđa vožnja u Rinu.

Prilikom pasoške kontrole sam se zapričao sa carinikom i taman kad je krenuo da mi lupi pečat u pasoš viknuvši sam mu rekao da stane. Ljudi su me okolo gledali u čudu. Stvar je u tome da sam dobio pečat u svoj pasoš od Izraela moja pustolovina bi se istog momenta završila. Pošto Izrael ima dosta neprijatelja određene zemlje ne dopuštaju ulazak u njihove ako imaju u pasošu pečat Izraela. Jedna od takvih država je Sudan, kroz koji treba da prođem. Iz tog razloga, kad se cariniku NAGLASI, da ne bi bilo problema ona izda papirić sa pečatom umesto da isti lupa u pasoš. Za dlaku reče carinik. Druže, mani me dlaka nego daj ti meni papirić pa da ja lepo nastavim svojim putem. Hvatam metro i izlazim na stanici gde mi je i rečeno. Po mojoj nekoj slobodnoj proceni, bliža mi je bila prethodna stanica ali tu sam da slušam. Prolazeći kroz tržni centar a posle i ulicama grada Tel Aviv zapazio sam kako mnogo mladih nose uniforme, a preko njih i vatreno naoružanje.

Između ostalih je bila jedna mlada devojka sa, do sada meni viđenim, najboljim vatrenim naoružanjem. Razmišljam se koliko bih se ja pitao u vezi da mi je ona devojka. Kod nas u Srbiji bi bila nestašica muškaraca vrlo brzo. Dolazim do hostela a u sobi Japanac. Njih volim najviše. Nemaju pojma engleski i tri puta ponavljaju šta ih pitaš. Sadi je odličan lik. Ima 32 godine a izgleda kao da ima 20. Uspevamo da se sporazumemo I dogovaramo se da zajedno idemo u razgledanje grada.

Tel Aviv je lep grad. Otišli smo na obalu grada i videli kako se pruža divan plavi horizont. Obilazili smo i parkove u kojem deca, uz pratnju roditelja, lože vatru i peku krompire. Sadi kaže da je i on radio to kad je bilo mali, a ja se krompira sećam samo kad mi ih je majka pravila kao “krompire u čakšire”. Već nas je mrak uhvatio, a Sadi kaže da je vreme da idemo nazad jer ga počinje boleti noga. Hostel je vrlo prijatan i primarna funkcija mu je da se ljudi upoznaju. Ima odličnu baštu koja je ispod našeg prozora, ali zbog umora nisam imao volje za neko zbližavanje. Sadi mi je bio dovoljan. Kako sam legao i krenuo da se spremam stvari za sutra ušao nam je novi cimer iz Kanade. Nadam se da ste se u prirodi proveli za 1. maj i da vas nisu baš toliko pojeli komarci. Pozdravljam vas sve!

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име