Dogovor je bio – ko se prvi probudi ujutru od nas trojice, Japanca, Kanađanina i mene, budi ostalu dvojicu i da idemo u razgledanje grada. S obzirom na to da smo Sati i ja već sve zajedno prošli, po istoj toj ruti vodili smo i Erika iz Kanade.
Prijatna šetnja je bila po ivici mora, a malo smo sebi dali oduška time što smo hodali po plaži gde nam je voda tek – tek dodirivala stopala. Svaki sledeći talas je donosio sve lepše osveženje. Hladna voda iz mora je preko stopala slala signale uživanja kroz celo telo. Rečeno nam je da obavezno obiđemo njihov market što je nama kao pijaca. Ne znam zašto im je to toliko interesantno. Nisu oni posetili najlonsku pijacu u Novom Sadu, ne znaju šta je dobro. Nakon duge šetnje kroz grad stali smo u Mek da jedemo.
Bio sam uzašno gladan. Mislio sam da cene u Meku moraju biti svuda oko jednog dolara za običan burger, ali ovaj Izrael je izgleda izuzetak. Morao sam se zadovoljiti sa jednim komadom u nadi da ću se za sledeći obrok snaći da bude još jeftiniji. Otišli smo do hostela, ispratili Erika, pokupili stvari i uputili se ka autobuskoj stanici. Inače, Sati je odlučio da mi se pridržzi na putovanju po Izraelu. Ići će sa mnom u Haifu po auto, zatim u Nazaret, pa u Jerusalim. Razdvojićemo se upravo u Jerusalimu, jer će on ići nazad u Tel Aviv na aerodrome, a ja u Egipat. Momak je odličan. Slabo priča engleski, ali je voljan da šeta i da se cenjka do mile volje.
Tako da nas na ovoj avanturi opet beše troje: Nino, Rino i Sati.
Po izlasku iz autobusa raspitivali smo se za najjeftiniju opciju do hostela. Uspeo sam da nas izađe džabe, ali smo se malo švercovali. Utrčali smo na bus koji je uveliko stajao već na stanici bez kupljene karte. Satiju sam rekao ako ga neko nesto pita neka samo odgovara na japanskom a ja ću na srpskom. Kakve smo sreće naleteli bi na srpskog konduktera koji je imigrirao u Izrael, a zna i japanski. Bog nas je pogledao i nismo imali problema. Stali smo naspram hostela i smestili se.
Inače, ovde autobusi imaju svoje linije između traka jednog i drugog pravca. Vrlo efikasna ideja jer su im autobusi pristojno puni, a brzo se stiže na krajnju destinaciju. Ono što me isto iznenadilo, a to je da svuda ljudi znaju engleski jezik, pa čak i oni stariji meštani od kojih nisam očekivao tako da je Izrael vrlo jednostavan za snalaženje čak i ako se ne poznaje.
Jedva čekam sutra ujutru da se ponovo susretnem sa Rinom. Nedostaje mi jako, a i u njemu su mi čiste stvari. Red je malo da promenim čarape. U početku su smrdele sada su postale imune na nošenje. Sve se da prevaspitati!
Oprao sam obe majice na slavini u hostelu za sutra. Želim da budem čist za Rina. Dok sam ležao u krevetu, u praznoj sobi hostela i radeći na ovom izveštaju pomislio sam samo šta moj Matori sada radi? Koje su njegove trenutne brige? E, moj Matori, da si sad sa mnom ovde, ala bi ti smrdele noge kao što su nekad znale. (smeh)
Vraćam film na pustinju Mongolije i sedam dana bez tuširanja. Ne zna se ko kome više smrdi, ali sreća moja pa sam fizički jači i terao sam ga da pere noge na svakoj “bari” na koju smo naleteli. E to su bili prizori, krave piju vodu, kamile takođe, a pored njih moj Matori pere svoje noge. Volim te, Matori moj i nedostaješ mi!
