Nešto iskusniji čitaoci novosadskog „Dnevnika“ sigurno se sećaju tekstova iz dva Bečeja, banatskog i bačkog, s potpisom Tihomir Brankov (76).
Iskoristio je uvaženi kolega pogodnosti i, posle 16 godina dopisničkog rada, 1995. godine otišao u zasluženu penziju. Međutim, nije prestao da se bavi novinarskim poslom još čitavu deceniju.
–Prvo sam bio urednik u nešto ranije osnovanom lokalnom listu „Bečejski dani“, a potom preuzeo drugi lokalni list „Bečejski mozaik“, promenio koncepciju i ostao do 1. januara 2005. godine. List i dalje živi, samo što više ne izlazi jedanput nedeljno već je dvonedeljnik. Znači, od pomenutog datuma više nisam u novinarstvu, sabrao je Tihomir Brankov svoju žurnalističku karijeru.
Međutim, kratko je trajalo vreme bez pisanja s dražima i mukama koje ono donosi. Tri godine kasnije prihvatio se posla oko izrade monografije „Milenko Šustran i Bečejski hor“.
–Bio je to naporan trogodišnji posao, ali vredan truda. Sačuvana je uspomena na izuzetnog čoveka i vrsnog muzičara Milenka Šustrana, ali i Bečejski hor koji odavno ne postoji, započinje Tihomir Brankov priču oko pisanja pomenute monografije, koja je ugledala svetlost dana 2011. godine povodom decenije od smrti uvaženog dirigenta Bečejskog hora. Naporno je bilo zato što je dosta materijala zatureno, čak i zagubljeno, ali sam se oslanjao na sećanja savremenika, članovi ili uprave hora.
Dosta mu je pomogla i Milenkova supruga Adela, koja je jedno vreme bila i direktor Muzičke škole i imala je uvid u potrebnu dokumentaciju, fotografije, a i sećanje nije izbledelo. U prvo vreme je to bila hrpa materijala, koju je trebalo razvrstati i sistematizovati, a onda „pakovati“ između korica.
–Nisam se prihvatio posla što sam mislio da sam „Bogom dan da to napišem“ ili da sam, baš, ja sposoban da to uradim, već zato što to niko nije želeo da radi, pa su se kola slomila na meni. Godinama su se prijatelji, posle smrti Milenka Šustrana, okupljali u kafanama i pričali kako bi trebalo nešto napisati, ali… Nisam bio čest gost tih „malih daća“, ali sam brzo shvatio da od posla neće biti ništa ako ne zasučem rukave. Osnovao sam Organizacioni odbor pri ovdašnjoj Muzičkoj školi „Petar Konjović“, čiji je dugogodišnji direktor bio Milenko Šustran, i krenuo s poslom. Pomagali su mi, koliko je ko mogao, ljudi iz petnaestočlanog Organizacionog odbora, ali se najveći deo tereta svalio na moja pleća. Iskreno, ja sam to i hteo. Valjda zato što sam bio najsigurniji u samog sebe, dodaje Tiša.
Pored pisanja, trebalo je organizovati izradu spomen ploče, koja je postavljena na fasadi zgrade Muzičke škole, zatim stupiti u kontakt s Darinkom Matić Marović i horom „Kolegijum muzikum“, jer su Milenko Šustran i Bečejski hor sarađivali sa njima, pa je uvažena dirigentkinja prvo otkrila spomen ploču, a onda je sa svojim horom nastupila na prigodnoj svečanosti u Gradskom pozorištu, gde je i Monografija predstavljena.
–Od tada zacrtanog, ostao je još jedan nerealizovan posao. Bilo je dogovoreno da šetalište uz Tisu dobije naziv „kej ili šetalište Milenko Šustran“, ali je to, na žalost, izostalo. Čujem da je novoosnovano Udruženje ljubitelja muzike „vaskrslo“ tu ideju. Ma, ne držim ja tapiju na tu ideju, važno je da se zna gde je, šetajući se, Milenko dobijao inspiraciju za mnoge svoje kompozicije, pojašnjava nam Tiša.
Naš sagovornik se ovih dana našao u žiži zbog još jedne knjige. Reč je o zbirci poezije „Moj svet“, koja je doživela „vaskrsnuće“ posle, gotovo, pola veka.
–Svojevremeno sam, zajedno sa sugrađaninom Duškom Džigurskim, 1969. godine izdao pesničku svesku „Ševala“. Imao sam u to vreme u rukopisu 116 pesama, uglavnom ljubavnih, a štampao sam u pomenutoj svesci 21. Sve se dešavalo unutar Kluba mladih pisaca šezdesetih godina prošlog veka. Čitali smo na druženjima svoje dela, koja je pratio jedan ljubitelj, sećam se da se prezivao Ninkov i da je radio kao slovoslagač u novosadskom Dnevniku. Video on da mi samo čitamo rukopise i obeća nama dvojici da će „trukovati“ knjigu u svojoj štampariji. Mi onako na brzinu napravimo odabir pesama i on, posle kratkog vremena, donese tiraž. Posle skoro pola veka, došli do tih stihova ovdašnji pisci, rođak Đorđe Brankov i prijatelj Svetislav Travica, i navale na mene da priredim novo izdanje te moje mladalačke poezije. Nisam imao izbora. Ponovo sam prelistavao požutelu hartiju, sve sistematizovao i već objavljenim pesmama iz ondašnjeg opusa dodao još 19, pa nova knjiga ima ukupno 40 pesama. Bila je i uspešna promocija, tiraž od 300 komada je već razdeljen i opet sam na istom, zaključuje Tiša.
Inspiracije iz mladosti nema, presušili su i motivi da se nastavi u svetu poezije. Međutim, ljubav prema pisanju ne jenjava. Čuo je naš sagovornik da se priprema knjiga o bečejskim bircuzima, a šezdesetih je dobrano vreme provodio u njima, konkretno u restoranu hotelu „Beograd“, pa je obećao izdavaču da će pripremiti prilog o nekada kultnom mestu bečejskih boema.
