Majka nedavno preminule Marine Kovačev, dvadesetosmogodišnje devojke, poslala je otvoreno pismo ministru zdravlja i na adresu zdravstvenih institucija.
Pismo Svetlane Bošković prenosimo u celosti.
Obraćam se direktno i javno, pošto je smrt moje ćerke, Marine Kovačev, novinarke, projekt menadžerke, humanitarne aktivistkinje i volonterke, sa njenih 28 godina, prošle nedelje u Istanbulu, hteli mi to ili ne, postala javna.
Upravo zbog toga – zašto je ta prerana, bolna, intimna, porodična i prijateljska tragedija morala da bude vest, objavljena na mnogim web-stranicama i društvenim mrežama? Zbog toga što smo morali da sakupimo sredstava da joj omogućimo dalje lečenje u inostranstvu, odakle sam je vratila u sanduku u kojem je ocarinjena kao paket. Bila je državljanin ove zemlje i volela je, a učili smo je da treba da putuje po svetu, da stekne nova znanja, uvek da joj se vrati i čini je boljom.
Ovo pismo šaljem svima. Ne očekujem odgovore. Napominjem da nam niko tokom lečenja u Srbiji u bolnicama nije tražio novac. Želim promene, a vama lično da nikada ne doživite ovo što sam doživela.
Bili smo svesni da je dijagnoza veoma ozbiljna od samog dana utvrđivanja, sredinom juna 2017, zahvalni lekarima Klinike za neurohirirgiju Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu koji su je operisali, i Klinici za radiologiju Instituta u Sremskoj Kamenici, gde je zračena.
Pišem da ukažem na niz propusta koji, čak i da su bili izbegnuti, ne bi promenili krajnji ishod, ali bi ovaj period od 10 meseci lečenja bio manje bolan, nehuman i težak prvo za nju, a onda i za nas. Imena nisu važna, a svako od pomenutih kojima ste pretpostavljeni, prepoznaće se u daljem tekstu, ukoliko bude želeo.
Počeću od potpune nezainteresovanosti veoma eksponirane, poznate dr u Beogradu, koja sebe predstavlja izuzetnim humanistom i profesionalcem, koja je ovlaš pogledajući medicinsku dokumentaciju odbila hitnu operaciju u junu 2017. rečima: „Prebukirana sam, a moram i na godišnji, pa ako hoćete, dođite u avgustu, septembru, daću je nekom od kolega…“
Marina je operisana 28. juna 2017. i otpuštena posle osam dana. Nakon dobijanja patohistološkog nalaza lekari su pitali „da li imamo još dece“ i savetovali da se „ne trošimo previše“. Curio joj je likvor iz rane i ja sam je sutradan nakon otpusta vratila u bolnicu, gde su joj stavili spinalni dren i gde je kao intrahospitalnu infekciju dobila meningitis. Zaključak turskih lekara je da je upravo postavljanje drena izazvalo brže širenje malignih ćelija duž kičme. Otpuštena je bez antiepileptičke terapije i dobila je epi-napad krajem avgusta, koji je doveo do potpunog oduzimanja desne strane tela tokom zračenja.
Tokom šest nedelja zračenja i lečenja citostatikom na Klinici za radiologiju u Sremskoj Kamenici, doktor mi je rekao da znam mnogo više od njegovih kolega o ćerkinoj bolesti. To nije kompliment, to je poražavajuća činjenica – da sam za par meseci iščitala sve dostupne stručne radove, obratila se lično na adrese više od 30 bolnica u svetu da proverim mogućnost priključivanja nekom od eksperimentalnih metoda lečenja, sama kontaktirala laboratorije koje utvrđuju genetsku prijemčivost na lek u Zagrebu i Ljubljani, nabavila preparate iz Indije i Japana.
Morala sam lično da tražim da je pregledaju neurolog, fizijatar i psiholog. Psiholog joj je lično rekla da ne zna kako da joj pomogne, ali da ja budem „dozirano pozitivna“, ma šta to značilo.
Medicinske sestre su uglavnom bile veoma neljubazne i drske, a dr je tvrdio da ga mrze pošto tražimo da Marini pomognu pri odlasku u toalet. Stavili su joj pelene, koje sam joj često ja menjala. Upisivale su izmišljene vrednosti temperature i pritiska predamnom, bez ustručavanja. Spremačice su tako teške i nepokretne bolesnike opominjale da su neuredni i tražile da sami spremaju sobe, takođe ne obraćajući pažnju na mene. Skrenula sam pažnju da vidim kapsulu, koju sam ispustila unazad tri nedelje ispod kreveta, pri čemu mi je spremačica objasnila gde se nalaze metle i ostali pribor, pa ako mi smeta…Iznajmila sam invalidska kolica, postojeća se skoro nisu mogla gurati do aparata za zračenje.
Marina je otpuštena posle 42 dana sa ograničenom pokretljivošću. Sami smo organizovali vežbe sa fizioterapeutom i razgovore sa psihoterapeutom.
Iako sam se obratila na više od 20 brojeva bolnice u Beogradu preko koje su pacijenti sa karcinomom pluća dobijali „kubansku vakcinu“, niko nije znao da je Dr Estevez u Beogradu u novembru. Došla sam do nje preko Kubanske ambasade. Marina je bila na konsultacijama u vezi eventualnog primanja odgovarajućeg preparata, da bi nam isti već bio ponuđen sutradan, mimo procedure. Odbila sam i našla zvaničnog uvoznika u Nemačkoj, ali nabavku smo planirali nakon završetka terapije citostatikom.
Marina se od novembra do marta osećala dobro, zahvaljujući preparatima za podizanje imuniteta i hrani za koju mi se činilo da je dobar izbor (nutricionisti i lekari koje smo konsultovali imali su oprečna mišljenja), bili smo čak i na zimovanju tokom februara. Kontrolni snimci su bili začuđujući, da je čak neurohirurg pitao da li sam nosila uzorak sa patohistologije na proveru dijagnoze. Da li sam trebala?
Međutim, njeno stanje se pogoršavalo od početka marta, kada je počelo povraćanje. Hospitalizovana je na Klinici za internu onkologiju u Sremskoj Kamenici sredinom marta, nakon četiri doze citostatika od planiranih šest. Na MRI su se videle nejasne promene, ali je lečena 10 dana samo antiemetičkom i antiedematoznom terapijom, uz infuzije, i otpuštena uz savet „snađite se“ i „kupite narukvice protiv mučnine“. Zbog lošeg stanja vena, molili smo za ugradnju porta. Uplata od 1.000 evra je izvršena, ali ugradnja nije bila moguća. Na pitanje zašto se pacijentima kod kojih su potrebne stalne infuzije, vađenje krvi, davanje injekcije ne ugrađuje port radi izbegavanja neprestanog bodenja, dobila sam odgovor da se to ne radi na njihovom odeljenju.
Snašli smo se angažujući privatno medicinsku sestru koja je nastavila da joj u kućnim uslovima daje istu terapiju pet dana. Pošto je stanje bilo sve lošije, smestili smo je u privatnu bolnicu, gde je dobijala intravensku hranu putem infuzije. Snimljen je još jedan MRI mozga gde su uočene promene na vratnom delu kičme. Sa snimkom sam se obratila neurohirurgu, koji nas je uputio na radiološko lečenje. Svesna da je situacija hitna, tražila sam mišljenje u Sremskoj Kamenici na osnovu snimka, bez izveštaja, ali sam dobila komentar da ne požurujem njih koji je leče „besplatno“, nego da požurim one gde je lečimo privatno. Na pitanje zašto nije dobijala intravensku hranu u bolnici, odgovor je bio identičan kao i za port.
Odlazak u Tursku, u bolnicu Sante plus, organizovala sam za jednu noć, te smo odletele 8. aprila, uz transport privatnim sanitetskim vozilom, uz privatnog medicinskog tehničara, do aerodroma. Zahvaljujem se zaposlenima na aerodromu „Nikola Tesla“ što su omogućili Marini da leži u aerodromskoj ambulanti do momenta ulaska u avion.
U Istanbulu nas je čekalo sanitetsko vozilo i prevodilac, a u bolnici lekari specijalisti, isti dan su je pregledali, snimili MRI mozga i kičme (prvi put). Sutradan je snimak na Pet Scan-u pokazao promene duž kičme. Zašto niko nije predložio ovo snimanje kod nas? Radiolog je predočio plan zračenja, uz detaljno objašnjenje. Nakon četiri zračenja, Marinino stanje se poboljšalo do mere da je nakon šest nedelja normalno jela. Međutim, došlo je do poremećaja pulsa i disanja, tako da je nakon četiri dana preminula na intenzivnoj nezi, 24. aprila.
Bolnica mi je obezbedila vozača i prevodioca, svi administrativni poslovi bili su završeni za četiri sata, u konzulatu Republike Srbije smo bili već najavljeni, a gospođa konzul je odložila put u Ankaru kako ne bismo kasnili sa procedurom. Bolnica je obezbedila prevoz sanduka do aviona, meni avionsku kartu, prevoz i prevodioca do aerodroma. Ponudili su i potrebnu pogrebnu opremu, nabavku crnine, kao i pratnju do Beograda, što sam odbila. Medicinska sestra je bila zadužena da sedi uz mene dok nešto ne pojedem. Neko će reći – platili ste, to je privatna bolnica. Jeste, platili smo lečenje, ali smatram da ovo i nisu bile stavke u okviru plaćenih usluga, nego ljudski gest. Vidite razliku?
Na aerodromu „Nikola Tesla“ procedura preuzimanja sanduka trajala je nepotrebno dugo, uz šetnje između policije, carine i skladišta, uz neumesan komentar službenice da se moramo lično vratiti pošto „ne zna broj lokala policije“. Naplaćeni su nam troškovi carinjenja, kao da nam je dete paket.
Mišljenje da Marina nije pacijent za Gama nož dostavili su nam iz Beograda 23. aprila, dan pre njene smrti. Bez predloga šta je alternativa. Trebali smo da ga čekamo?
Odlazak u Tursku bio je naš poslednji pokušaj, otputovali smo nadajući se da će joj se stanje poboljšati, bez očekivanja da je izlečenje moguće, zahvaljujući pomoći mnogobrojnih poznatih i nepoznatih ljudi, udruženja i firmi. I zato i pišem ovo pismo. Hvala svima, pogotovo onima koji su odvojivši i po 100 dinara pokazali koliko su humani.
Ali, zašto je to bilo potrebno? Zašto je dete trebalo da mi umre u tuđoj zemlji, da me grle nepoznati ljudi sa kojima se nisam drugačije mogla sporazumeti, nego pogledom i suzama? Da nas isprate isti očajnici kao ja, koji su doveli svoje najbliže da se leče u toj i drugim bolnicama u Istanbulu, prodavši stanove i kuće, zadužujući se i prikupljajući pomoć preko sms poruka?
Obraćam se sa nadom da, kad prođe roštiljanje u narednih nekoliko dana, u duhu praznika koji slavi neki imaginarni rad, počnete da menjate zdravstveni sistem (da li se može nazvati sistemom?) tražeći od zaposlenih da se podsete položene zakletve, potisnu sujetu i ujedine postojeće znanje, a omogućite im da ga stalno proširuju i unapređuju, da odmere svoje reči, olakšaju pacijentima lečenje, a njihovim najbližima ne ubiju svaku nadu, pojednostavite užasan birokratski sistem zakazivanja i bolovanja, lekarskih komislija i obučite ih za rad na kompjuterima.
Svetlana Bošković, majka Marine Kovačev
Napomena:
Putem fondacije „Budi human“ dobijen je sms broj i prikupljeno je dosta sredstava, koja u skladu sa Pravilnikom fondacije ostaju na raspolaganju drugima kojima su sredstva za lečenje potrebna. Od preostalih prikupljenih sredstava porodica će formirati fond u Marinino ime i finansirati unapređenje zdravstvene zaštite u Bečeju i humanitarne i druge projekte Bečejskog udruženja mladih BUM koje je Marina osnovala i u kojima je lično učestvovala. Iz Novosadske novinarske škole u kojoj je radila smo obavešteni da će godišnja nagrada za najboljeg mladog novinara nositi njeno ime. Sahranjena je 26. aprila u njenom voljenom Bečeju.
