Umro je najstariji borac Opštinske boračke organizacije u Bečeju, major u penziji Cvijo Stojičić. Nije Bečejac, ali je poslednjih godine živeo među nama i često se mogao videti kako sedi na klupi sada legendarnog gradskog trga u hladovini ispred katoličke crkve.
Bio je uvek nasmejan i druželjubiv. Radovao se što će ostati stara stabala ispred katoličke crkve, ali nije dočekao da se u istoj hladovini, ali novom ambijentu, odmara. Smrt ga je sprečila u tome. Posle trinaest godina opet je uz svoju suprugu. Pre nešto više od godinu dana, tačnije 17. novembra 2015. godine, objavio sam u novosadskom Dnevniku i portalu MojBečej tekst o najstarijem borcu bečejske boračke organizacije sa slikom uz brojne ordene koji su ga podsećali na ponosne vojničke dane. Kome li su sada ordeni pripali. Sina je odavno izgubio, ćerka je bolesna u Bjelovaru, unuke gotovo i da ne poznaje… Neka Ti je laka crna zemlja čika Cvijo i hvala Ti za lepe i istinite priče!
„Mogao bih i da zapevam i da zaplačem“
Imajući u vidu šta je sve kao prvoborac prošao tokom Drugog svetakog rata, da je nastavio vojničku karijeru i po oslobođenju, a to znači da je prokrstario bivšu Jugoslaviju uzduž i popreko, da je već 43 godine penzioner, 12 godina bez životne saputnice, Božiji dar je što major u penziji Cvijo Stoičić u 90. godini normalno priča za novine. Mogao bi, kako sam kaže, da zapeva i da zaplače kada se seti svega što je iza njega.
-Ne znam odakle da krenem. Krajišnik sam iz okoline Ključa. Sa 16 godina sam 1941. godine otišao u partizane. Prošao sam sve ratne golgote u Bosni i Hercegovini i ratna dejstva završio u Sloveniji. Kao vojno lice, prve regrute sam primio 1946. godine u Foči, a onda me je prekomanda odvela u Ohrid, pa Kičevo… Završio sam školu za vezu u Zrenjaninu i Škofjoj Loki kraj Ljubljane, službovao u Prilepu, Titovom Velesu, Kavadarcima, Kumanovu, pa opet na vojno usavršavanje u artiljerijsku školu u Ćupriji. Zbog astme su me prebacili u Dalmaciju, i bio sam aktivan u Šibeniku i na ostrvu Žirje. Najduže sam službovao u Makedoniji. Bilo je lepih trenutaka, a i teških… U penziju sam otišao po tadašnjem vojnom zakonu 1972. godine sa 47 godina starosti. Imao sam lep stan u Splitu, a raspad države 1991. godine naterao me je da napustim dom. Pošto sam imao rodbinu u Temerinu, mislio sam da ću tu nastaviti penzionerski život. Ali, ljudi se vremenom otuđe, bez obzira na rodbinske veze. Živeo sam izvesno vreme u Gospođincima, pa desetak godina u Bačkom Gradištu i, evo me već duže vreme u Bečeju. Dokle? To niko ne zna, u dahu nam je kroki lične biografije izneo čika Cvijo Stojičić.
Sadašnja adresa mu je Gerontološki centar Bečej, soba 22 na prvom spratu. Iako je „otvorio“ desetu životnu deceniju, još uvek je aktivan u boračkoj organizaciji, a voli da se druži sa ženama Opštinskog udruženja penzionera u prizemlju iste zgrade.
-Ne propuštam druženja sa ženama, ali više ne mogu da idem na duža putovanja. Noge me izdaju. Ranije nisam propuštao izlete koje organizuju. Svake godine sam odlazio i u Prolom banju, ali ove sam propustio. Radujem se svakom boračkom skupu. Dobro su me primili u ovdašnjoj organizaciji, čiji sam najstariji član i s najdužim boračkim stažom. Upravo iz tog razloga me brinu neslaganja unutar same organizacije. Zar se nismo naučili na primeru raspada države da nesloga ne donosi dobro. Nadam se da će Vanredna skupština 20. novembra amortizovati sve probleme i da će se ubuduće jedinstveno gledati na ono što dolazi, optimista je povodom stanja u OO SUBOR Bečej njen najstariji član Cvijo Stojičić.
Noge polako izdaju, ali glava ne samo da je na ramenima, već i trezveno razmišlja. Pričama nikad kraja. A kako bi i bilo, kada je devedeset godina iza čika Cvije i uvek je bio sa ljudima. Pomalo ga iznenađuje ovdašnji mentalitet, gde svako vodi svoju brigu i druženja nisu ni česta ni rada. Pogotovo što ga je život uverio da prijatelj nekada više znači od rođaka. Kod njega u Krajini, priseća se detinjstva, svako je svakome dobrodošao. Ali, život ga je naučio da se prilagođava vremenu i situaciji. Sina više nema, a njegovo dvoje dece u Splitu i ne viđa. Slična je situacija i sa dvoje dece od ćerke koja živi u Bjelovaru. Uspe od svoje penzije da izmiri troškove smeštaja i ishrane u Gerontološkom centru, nešto i uštedi da pošalje koji „evrić“ bolesnoj kćeri.
-Možda bi bilo i više, ali trošim na cigarete. Imam astmu i ne bi trebalo da pušim, ali, đavo me odneo, pušim. To mi je jedino ostalo od zadovoljstva. I ovo par slika u iniformi i sa pokojnom suprugom, zahvalnica i jedanaest odlikovanja. Svako ima svoju priču, ali one više nikoga ne interesuje, zaključuje čika Cvoji Stojičić.
