Samoironično vinari kažu da se vino može praviti i od grožđa, a zvanično penzionisani bečejski mesar Janoš Nemet (62) tvrdi da se kobasice mogu praviti i od mesa.
-Ovih dana mi se grupa lekara žalila da još od detinjstva nisu jeli prave kranjske kobasice, pa sam rešio da ih obradujem. Dok sam učio zanat, kobasice su pravljene od mesa, a kada sam završavao radni vek – od kožure. Znam i jedne i druge da pravim. Sada preradim povremeno 20 do 30 kilograma materijala, koliko ko poruči, a nekada se radilo danonoćno. Ostao sam u formi pa mi nije bilo teško ovih deset godina, koliko živim od invalidnine, da i dalje radim. Mora se. Penzija nije velika, a izdaci za lekove jesu. Zato, pre podne radim sa svinjama i oko prerade mesa, da bi zaradio za poslepodnevno uživanje sa konjima, započinje priču Janoš Nemet.
Razgovor s poznatim mesarom i konjarom obavio se na svečanoj večeri povodom sedam decenija Konjičkog kluba Potisje, na kojoj je Janošu uručeno priznanje za vozača minule godine.
-Ovo je 22. priznanje ove vrste u mom skoro četiri decenije dugom baktanja konjima, pohvali se Janoš. Žao mi je što nisam uspeo da tu ljubav prenesem na sinove, pa sada nemam kome da ostavim ni konje, ni bogato iskustvo. Čini mi se da su omrzli konje još u detinjstvu. Nije imao ko da ih čuva, pa sam ih uvek vodio na trke. Spremimo se, pa pravac Budimpešta, Zagreb, Ljubljana, Niš… Dosadilo im je to i čim su malo odrasli da mogu sami ostati kod kuće, odmah su odbili da putuju i nisu se približavali štali. Imam tri unuke, jedna završava fakultet, druga malu maturu, a najmlađa, desetogodišnja Edina, voli konje, svinje, živinu… Ko zna, možda će ona naslediti tu moju ljubav prema konjima. Evo, i večeras na proslavi je zajedno sa mnom.
Prosto je nemoguće razdvojiti priču s Janošem o konjiima i mesarskom zanatu. Kod njega se to ne prepliće, već je jedno. S istom ljubavlju prilazi i jednom i drugom poslu.
-Radio sam 23 godine u Živinoprometu. I u preradi mesa i u prodavnici. Mala plata, konji dosta koštaju i prihvatio sam ponudu novobečejskog „Promesa“, koji je tek počeo da radi i trebao im je neko da vodi preradu mesa, vraća film unazad naš sagovornik.
U prvih sedam godina Promesa prerađevine su bile po mojoj recepturi, a onda pređem u privatnike. Na drugom kraju Bečeja od kuće, u Novom Selu, uredim radni prostor na oko 580 kvadratnih metara i krenem sa sopstvenom preradom. Sve je petnaestak godina išlo glat, a onda sve krene naopako na trci Mađarska – Vojvodina u Adi. Kad sam bio pred ciljem i pobedom, jedan konj se okrenuo u kontra smeru i direktno smo se sudarili. On je smrtno stradao, a ja iz sulki leteo šest – sedam metara i pokupili su me sa slomljenim kukom i butnom kosti. Pola godine sam bio u bolnici. Ugradili su mi novi kuk i otišao sam u invalidsku penziju sa 52 godine.
Tek je prezdravio, ali nemirnog duha, nije mogao bez kasačkih trka. Treba pripremiti konje, a onda subotom ili nedeljom i voziti, a veštačkom kuku, baš, ne prijaju sulke, pa je morao na drugu operaciju, a po svoj prilici, sledi i treća.
– Do Nove godine sam, pored tri konja, imao 27 krmača i oko 200 prasica, tovio dva turnusa godišnje po 50 komada, a ostalo prodavao. No, smanjio sam, jer se ne isplati kao ranije i ostavio sam 50 svinja. Ne može se „preko noći“ sve prekinuti. Radim i sad preradu pomalo, jer imam prostor, mašine, znanje, pa šteta da to propadne. A i mora se, jer treba izdržavati tri konja, Arijela, Maksimusa i Dolčelu, s kojom sam lane izborio ovaj pehar što sam dobio. Daće Bog zdravlja, a i kuk će valjda izdržati, pa će biti novih pehara ovakve i slične vrste, nepopravljivi je optimista Janoš Nemet.
Dnevnik mu pomogao
Kada je već priča za medije, pamti Janoš Nemet i kako ga je pre tri decenije novosadski „Dnevnik“ mnogo zadužio.
-Sada već davne 1984. i 1985. godine pobedio sam u Adi sa Skiperom u trkama čiji je pokrovitelj bio Dnevnik. Pomogli su mi iz ove kuće da 1985. godine skoknem do Budimpešte i učestvujem u prestižnoj trci, gde je nastupilo šest najboljih konja. Pobedio sam i ostvario sa Skiperom svoj najveći uspeh, kaže s ponosom Janoš Nemet.
