Dok nije izmišljena sintetika, a pamuk bio daleko u Indiji i Americi, ovca je cenjena kao „blago iz tora“. Danas je u žargonu sinonim za naivčinu, a ni ovčari se ne kotiraju mnogo bolje, ali, od kad zna za sebe, dakle već 60 godina, Bečejac Đerđ Tamaš pije ovčije mleko i jede ovčetinu.
I ne samo on, već i otac mu, čije je ime nasledio. Kao i deda, isto Đerđ. -Bila su to druga vremena, kada je vladala krilatica „ko ima ovce, taj ima novce“.
Moj deda je sa stadom od 40 do 50 ovaca u svoje vreme bio bogat čovek. Danas, po mojoj računici, da bi porodica dobro živela, stado mora da broji najmanje 150 ovaca. Mnogo toga se promenilo u ovih stotinak godina. Nemam naslednika, koji bi se sigurno zvao Đerđ, a ćerka i zet su u nekom drugom svetu. Plašim se da će samnom nestati vekovna porodična tradicija bavljenja ovčarstvom, jadikuje već na početku ovčarske priče Đerđ Tamaš. Istina je da ovčarstvo nije lep i lak posao, ali kada se na trpezi nađu mleko, kiselo i slatko, sir, podliven, onaj iz kačice ili kačkavalj, pa jagnjeće ili ovčije meso u paprikašu, s ražnja ili sušeno…
Ko tome da odoli.
-Pune tri decenije sam muzao ovce. To je, tvrdim i danas, najbolja para u ovčarstvu. Međutim, zakonski propisi su, uglavnom sve, ovčare naterali da se odreknemo tih novaca. Traže da imamo prave mlekare. To su, ipak, velika ulaganja za nas koji imamo sadašnji broj ovaca. Evo, u našem bečejskom Udruženju ja sam, po broju grla, najjači, a imam tek 70 ovaca. Još par njih ima stado od 40 ili 50 ovaca, a blago ostalih broji između 20 i 30 grla. Čitavo Udruženje od 25 članova ima 600 ovaca, a nekada je jedan gazda imao toliko, sa primetnom setom nastavlja Đurka bači. Iako u vreme kada je bila nova mlada nije mogla sebe da zamisli uz ovce, vremenom se toliko privikla na ovčije mleko, da je bila prav majstor u prpremanju nadaleko poznatog specijaliteta ovčijeg kiselog mleka.
-Pravili smo ovčije kiselo mleko s deklaracijom i plasirali ga po bečejskim prodavnicama. U proizvodnju sira se nisam toliko upuštala. Podliveni sir sam pravila, a stari u kačicama ili kačkavalj ne. To je dugotrajan i veliki posao. A ja sam radila kao trgovac i nisam imala toliko vremena. Proizvodnja ovčijeg kiselog mlaka je daleko brži posao i bolja zarada. Kakav bi ja trgovac bila, ako ne bi vodila računa o zaradi, s osmehom na licu priča, kada je ovčarstvo u pitanju, Đurkina i leva i desna ruka supruga Milica. Đurka bači na to dodaje da se ni njegova mama nije bakćala sa sirom, ali baba jeste i da se seća da je to bila prava poslastica za sve. Goste pogotovo. -Danas se ovčarstvo bazira na gajenju jaganjaca. Kada se ovca ojagnji, tri puta u dve godine, i to u 50 odsto slučajeva donese na svet dvojke, jaganjci sisaju tri do četiri meseca, posle čega ovca sasuši i tako „jovo nanovo“. A da se muze, na konto ovčara bi se slilo još toliko novaca koliko od jaganjaca.
Znači, bila bi „dupla para“. E, tada važi ona krilatica vezana za „ovce i novce“, dodaje naš sagovornik. Uvideo je Đerđ na vreme da ovčarstvo nema tretman kao ranije, pa je još u mladosti odlučio da završi zanat. Mehaničarstvom se i dan danas bavi. Radio je ranije u Bečejprevozu, sada u Knot Autofleksu. Priželjkuje penzionerske dane, pa će, ako ga zdravlje bude služilo kao sada, onda moći više pažnje da pokloni i svom stadu i Udruženju, koje postoji pet godina i čiji je on predsednik.
-Družimo se u ovim teškim vremenima i ispomažemo jedni druge koliko to mogućnosti dozvoljavaju. Nadamo se svi boljim danima, jer je uvedena subvencija po umatičenom grlu u visini 7.000 dinara. To je veliki podsticaj za nas ovčare. Ranije se profit ostvarivao, već smo rekli, od muže i mleka, te vune tokom letnjeg šišanja, a kada bi se zaklala ovca ili jagnje, uz meso se dobijala i koža. Danas je na ceni, i to ne baš jakoj, samo meso. Ali, pošto i ta transakcija nije tržišno uređena, nakuci nas „zakolju“, kao mi ovcu. Ovako, nakupci diktiraju cenu i kupe kajmak, a da nisu muzli mleko. Bilo bi dobro da imamo neku vrstu zadruge, koja bi otkupljivala jaganjce, jer bi se onda postigla veća cena i doskočili bismo nakupcima, daje predlog na razmatranje Đurka bači. Problem onima koji se bave ovčarstvom u bečejskoj opštini predstavlja i nedostatak pašnjaka. Nekada je u bečejskom ataru bilo 420 hektara pod pašnjakom, a danas nepunih 100 hektara iza Ribnjaka.
-A i taj pašnjak je rentabilan samo u maju i junu. U julu i avgustu, čak i kada ima kišnih dana, nema trave. Zemlja je takva, da trava u to vreme ne raste. Tada je strnjika najbolja za nas ovčare, jer tamo ovca nađe zrna pšenice koja su ostala posle kombajna, uz to raste neka trava koju samo ovca može da jede. Međutim, poljočuvarska služba nam ne dozvoljava da slobodno izvedemo ovce u strnjiku, već samo uz dozvolu vlasnika njive. Ako nam jedan vlasnik dozvoli, a drugi ne, nama se ne isplati da na malu parcelu teramo ovce, koje bi dobrano nađubrile njivu dok borave na njoj. Mnogo, zaista mnogo toga još nije rešeno za boljitak ovčarstva, ali uvođenje podsticaja daje nadu u bolje sutra, zaključuje treći Đerđ u porodici Tamaš kojoj je miris ovčetine zaštitni znak već stotinak godina.
Ovca u katlanki
Obeležavanje Sent Ištvana u bečejskom Donjem gradu prilika je da na takmičenju kulinara zajednički nastupi i Udruženje ovčara Bečeja. Ovogodišnje je bilo izuzetno berićetno. -Naš kuvar Zoltan Elek iz Temerina skuvao je u kotliću pobednički goveđi perkelt, a u katlaki se našla cela ovca. Jelo je celo Udruženje sa članovima porodica, a preostalo je i za goste. Prste smo polizali. Takav paprikaš se ne sipa jedared, ni dvared, već najmanje trired. Najmanje…
Nisam stigao ni da probam pobednički goveđi perkelt, ali sam ubeđen da je žiri bio pravedan, jer je Zoli bači kuvar na glasu, prisetio se avgustovskih dana Đerđ.
Deset ovnova otišlo u kobasice
-Ove godine sam desetog ovna žrtvovao u kobasice. Prvi put sam se odlučio na to 2006. godine. Zaklao sam ovna od oko 130 kilograma i napravio kobasicu za porodičnu upotrebu. Da vidim ko neće uživati u njenom ukusu. I ćerka i zet, koji su u drugom svetu i ne interesuje ih ovčarstvo, uz slast seckaju osušeni specijalitet. I tako svake godine. Najveći i najstariji ovan „zagine“ za kobasice, otkriva nam porodičnu tradiciju koja je ove godine oveležila prvi jubilej.
