S ljubavlju posvećujem ovaj CD suprugu Imreu, u znak zahvalnosti na njegovoj nesebičnoj ljubavi, kao i našim devojčicama Amadei i Fioni, mojim večitim inspiracijama. Hvala klincima i klincezama na divnoj pesmi i strpljenju. Hvala roditeljima za razumevanje i tako talentovanoj deci. Posebno hvala ljudima dobre volje, koji su podržali ovaj projekat, ovo je osnivač i vođa Dečijeg hora „Bubamara“ u Bečeju, Đijanta Lovaš, napisala na CD i rekla prilikom promocije „prvenca“ u prepunoj sali bečejskog Gradskog pozorišta.
Sve je stalo u nekoliko rečenica, a ostalo su pesme. Ukupno ih je deset, koje dvadesetsedmočlani hor peva na srpskom i mađarskom jeziku. Ali, to nije sve. Bečejske „bubamare“ imaju na repertoaru tridesetak autorskih pesama namenjenih deci i za decu. Još više javnih nastupa i snimanja. Iako su u horu deca od 3 do 13 godina starosti, na sceni se ponašaju izuzetno profesionalno. To je plod šestogodišnjeg rada vrlo ambiciozne profesorke klavira u bečejskoj Muzičkoj školi „Petar Konjović“ Đijante Lovaš, koja je za svoj nesebičan trud lane nagrađena renomiranim društvanim priznanjem najveće potiske opštine – Prvoavgustovskom nagradom. Mnogi bi, dobijanjem prestižne nagrade, malo „usporili“, a ona je „dodala gas“ i plod toga je izdati „prvenac“. Ali, uvek ima neko ali. „Prvenac“ je plod porodične angažovanosti, pa otuda zahvalnost Đijante suprugu Imreu. A kada se malo „zagrebe“, postaje to zanimljiva porodična priča, gde su „bubamare“, u neku ruku, epizodisti.
-Dok se od mene očekuje da budem u muzici, od Imrea ne, jer je anesteziolog u Sremskoj Kamenici. Ideja o osnivanju Dečijeg hora rodila se jednog jutra pre šest godina kada smo, uz kafu, zajedno gledali dečiji program na televiziji. Shvatila sam da u našem gradu nedostaje nešto za decu, gde bi ona u najranijem uzrastu mogla da iskažu svoj talenat. Predložila sam Imreu da osnujemo udruženje građana i okupimo decu oko hora, gde će ona pevati i razvijati sluh, učiti oba jezika sredine, jer će pevati na srpskom i mađarskom, i na kraju krajeva družiti se od ranog detinjstva. On je odmah prihvatio ideju i tako je sve krenulo, odmotava prvu stranicu priče Đijanta Lovaš.
E sad, da bi sve bilo jasnije, Imre (54) jeste lekar po profesiji, ali je od svog detinjstva muzičar. Počeo je svirajući klarinet, kasnije prašio gitaru kao roker, potom, mnogo pre Bregovića, osnovao orkestar za svadbe, a kada su mu u život ušle tri dame, supruga Đijanta (35) i ćerke, Fiona (9) i Amadea (4), i ostala deca iz hora „Bubamara“, za pesme koje Đina komponuje, piše tekstove i aranžmane, a obavio je i snimanje CD u sopstvenom studiju.
-Ne znam odakle da krenem, s osmehom na licu počinje svoje kazivanje Imre Lovaš. Deda po majci je bio klarinetista i naučio me je da sviram klarinet, ali je umro kad sam imao 12 godina, pa sam tada batalio sviranje. No, pred kraj osmoljetke u mojoj sobi porodične kuće u Rumenki rodila se ideja da nas par drugara osnujemo bend. Radio sam celo leto kao nadničar, kako bih sakupio novac da kupim gitaru. Kad ono, nisam imao dovoljno novca. Onako tužnog, sretne me teča Ivanče u Novom Sadu i kada je saznao zašto sam pokisao, vratimo se u Muzički magazin i on doda novac za kupovinu moje prve gitare. Krenule su svirke i brzo se pročulo za nas, pa smo svirali na igrankama u okolini Novog Sada. Tako smo stigli i do „Palilulske olimpijade“ na kojoj smo u konkurenciji 680 bendova s autorskim pesmama iz cele Jugoslavije osvojili drugo mesto. Iza kasnije popularne „Ekatarine Velike“. Snimali smo nešto za Radio Novi Sad, ali nismo bili dovoljno uporni i istrajni. U međuvremenu mi se otac razboleo i umro, bend se raspao i ja batalio rokenrol.
Posle izvesnog vremena jedna prijateljica je polagala diplomski rad na fakultetu i trebalo je da uradi igrokaz sa svatovskim običajima. Imreu je u tal zapalo da osnuje orkestar, predstava je zaživela i išla po Vojvodini. Svidelo im se to i počeli su da sviraju na pravim svadbama. Unosan posao je trajao četvrt veka.
-Zarađivalo se nekada dobro od muzičkih „tezgi“. Još kao rokeri, sećam se jedne svirke za Petrovdan, vratio sam se kući i svoj deo honorara, a bilo nas je šestorica u bendu, izvadio na sto, a to je bilo više nego plata majke i oca zajedno. Velika stvar je bila što sam još u to vreme odlučio da od svake svirke odvojim 10 do 20 odsto za inoviranje instrumenata. Tako sada imam po dve električne i akustične gitare, jednu bas i dečiju, klavijature, mikrofone, pravi kućni studio, pohvalio se Imre.
Na neki način muzika je kriva što su se Đina i Imre spojili. Imre je radio su senćanskoj bolnici, a živeo u Novom Sadu. Imao je prijatelje i u Bečeju, gde je, takođe, ranije radio. Navratio kod Zolike i zatekao profesorku klavira njegove ćerke, svog „kumčeta“, Izabele. Kada je čuo da se i profesorka preziva Lovaš, sve je bilo pomalo čudno. Povezao je to veče kući za Novi Sad… Na skorom venčaju je „dobrovljno odlučio“ da uzme ženino prezime.
-Mada smo imali isto prezime, znao sam da je nemoguće da smo u rodbinskoj vezi. Jer, moj otac je bio „dete ljubavi“, ali ga biološki otac, jedan poznati novosadski lekar, nije želeo, pa kada se majka udala, uzeo je očuhovo prezime. Ženidbom sam potvrdio privrženost porodici Lovaš, gradi životnu priču Imre.
To presudno bečejsko veče bilo je tačno pre decenije. Već naredne godine rodila se Fiona, a pet godina kasnije i Amadea, u prevodu „dar Božiji“.
-Mi donosimo odluke munjevitom brinom, veli Đina. Kad sam bila trudna sa Fionom, Imre mi je predložio da pređemo da živimo u Bečej. Za pare kojima bismo kupili stan u Novom Sadu, kupili smo kuću u Bečeju. Ja nisam morala da putujem, imala sam vremena da se posvetim deci, mojoj i tuđoj, a on je ceo život putovao iz Novog Sada, a kada je, najzad, dobio radno mesto u Novom Sadu, sada putuje tamo. Sudbina. Kao što je mene dovela u Novi Sad. Rođena sam i odrasla u Kraljevu, gde mi je otac bio vojno lice, a sa 16 godina sam došla u Novi Sad i kada sam završila Akademiju dobila sam posao u Bečeju.
Iako su očekivali da će na audiciji pojaviti veliki broj dece, Dečiji hor je osnovan s jedva dovoljnim brojem klinaca i klinceza. Počeli su s par poznatih dečijih pesama, obradili ih, „pitomci“ su sve prihvatili i tako je krenulo.
-Brzo smo shvatili da je budućnost hora samo ako pevamo autorske pesme. Ja komponovala, Imre pisao tekstove, osnovali smo bend „Poslednji voz“ koji je svirao, a deca su pevala. Polako se broj uvećavao. Naišlo je sve to na dobar odjek, zaključuje Đina, a Imre dodaje. Nova ideja je da osnujemo dečiji bend. Treba da kupimo bubnjeve i instrumenti su tu. Deca iz muzičke škole izlaze kao vrsni solisti, ali ne znaju da sviraju u bendu, gde se stiču prijateljstva za ceo život i uče se toleranciji.
Na kraju dodajmo da je profesorka Đijanta Lovaš za deceniju rada svojoj školi preko učenika donela 102 nagrade na muzičkim takmičenjima u zemlji i inostranstvu.
Prozaična upotreba klavira
Profesorka je rano shvatila da klavir može koristiti i za „prozaične“ svrhe, pa čim bi se prva ćerka uznemirila, kako je kolevka s malom Fionom bila uz klavir, laganim etidama ju je umirivala. A Fiona je sa četiri i po godine počela je da svira klavir. Brzo i lako je učila, s pet godina je debitovala na takmičenju u Zrenjaninu i osvojila prvu nagradu. Njen talenat je bio prepoznatljiv čim je prvi put udarila dirku. Takav ton su dobijala deca koja vežbaju više godina. Nagrade su se ređale kao na traci. Već je više puta bila laureat.
-Volim da sviram solo, ali obožavam da sviram sa Tončijem (Antonio Konc) u duetu TOFI. Meni je to lepše, a i kompozicije koje su pisane za duet mi se više sviđaju, iskrena je Fiona.
Mlađa Amadea sada peva u „Bubamari“, uskoro valja očekivati da i ona zasvira klavir. Možda će za koju godinu sestre svirati u duetu, a njegovo provokativno ime, mada smo sigurni da muzika neće biti takva, moglo bi biti FALŠ (Fiona, Amadea Lovaš).
