Fudbaleri Hrvatske nisu uspeli da se plasiraju u osminu finala Svetskog prvenstva. Ovde neću pretresati uskofudbalske pojedinosti, ali moram reći da su utakmice kockastih (ili, ako hoćete, kafanskih stolnjaka) bile uzbudljive, a to je najvažnije, i da je šteta što se – prerano, ali, sve uzev, zasluženo – okončalo njihovo učešće, kao i reprezentacije BiH.
Naime, pozabaviću se svojim zdušnim navijanjem za Hrvate, i to upravo patriotskim navijanjem. Iako nisam Hrvat (pitanja o nečijoj nacionalnosti uopšte ne smatram indiskretnim; nažalost, ovdašnja ksenofobija ih je učinila ne samo indiskretnim, neumesnim, nego i uistinu provocirajućim), moje navijanje za Hrvate ipak nije moguće svesti na navijanje, recimo, studenta hispanistike za Crvenu furiju – više nego očajnu u Brazilu, uzgred rečeno – ili neku latinoameričku zemlju španskog govornog područja.
Student je putovao, ako je imao sreće, jednom-dvaput u Španiju, do idiotizma gledao Bunjuela i Almodovara, verovatno i silne idiotske serijice na omiljenom jeziku, gutao Servantesa, Lorku, Markesa, Borhesa, ali i, kad uzmogne, tapase, tortilje, paelju, gaspaćo. Dakako, sve to jeste ljubav prema zemlji, posve autentičan patriotizam – onaj izabrani, duhovni, čak upravo najplemenitiji – ali patriotizam koji često ne uhvati korena, i ostane neesencijalan. Ja, pak, svoje hrvatstvo, da tako kažem, nisam tek birao, jer mi se, eto, dopada – živeo sam ga, spontano, kao integralni deo jugoslovenstva. Ipak, nakon raspada SFRJ, i sveopšteg (samo)zatvaranja našeg društva, za hrvatstvo, uopšte jugoslovenstvo, potrebno je bilo izboriti se, a i dan danas je tako. Baš kao emigranti za svoje korene. Otud je moje hrvatstvo i, šire, jugoslovenstvo, delimice spontano, esencijalno, dato, ali delimice i stvar izbora i borbe, zadato. Bilo kako bilo, ja volim Hrvatsku. – Grad Zagreb. – Hrvatsku kinematografiju ili, bolje reći, hrvatski doprinos jugoslovenskoj kinematografiji, posebno reditelje Zorana Tadića (Ritam zločina mi je jedan od omiljenih filmova), Krsta Papića, Vatroslava Mimicu, Lordana Zafranovića, glumce Fabijana Šovagovića, Ivicu Vidovića, Radeta Šerbedžiju. – Seriju za decu Smogovce, kao i emisiju Na rubu znanosti i njenog autora Krešimira Mišaka. – Intelektualce Vedranu Rudan, Igora Mandića. – Čitavu dubrovačku kulturu. – Hrvatske lepotice, i njihove naglaske. – Uopšte, hrvatske osobenosti našeg zajedničkog jezika; dobar deo literature na studijama koje sam pohađao imao je te (divne) osobenosti, a u filozofiji jezik nipošto nije sporedan, kao, uostalom, ni u Alanu Fordu. – I još tolike druge stvari. Nisam prihvatao, otud, da mi državne vrhuške, ali i pomahnitali narodi, odrede, upravo oktroišu opseg patriotskog osećanja – da se prekrajanju granica i preimenovanju država poslušnički saobrazi i moje domoljublje. Da li su Srbi, Crnogorci, Bošnjaci i Hrvati jedan narod – ne znam, to je uostalom stvar konvencije, značenja pojmova (šta pod narodom podrazumevamo). Međutim, bez ikakve sumnje, to je (ostao) jedan isti kulturni prostor, jedan isti duh. I ja mu pripadam. Za razliku od Crne Gore, Hrvatska se, doduše, odvojila u krvi i plamenu. Ipak, nemam nameru da ubeđujem ljude da ne mrze jer mržnja naposletku izlapi (danas, naime, niko više ne razmišlja o bombardovanju Beograda 1941, o Banjici i Jajincima, o Šumaricama; glavna tema su nemačke investicije, podrška EU integracijama, odnosno, kada je reč o fudbalu, da li će Miroslav Klose postati najbolji strelac u istoriji svetskih prvenstava, i kakve su taktičke zamisli Joakima Leva, selektora Nemačke).
Ili, pak, zato što mržnja truje one koji mrze. Ko ima razlog da mrzi, neka mrzi. Drugo je, međutim, na mržnju navoditi i mržnju poopštiti. Naprosto, mrzeti čitav narod blesavo je i nefer, što postaje nekako jasnije kada drugi počnu da mrze nas zbog onih među nama koji su činili zla.
Ivan Kovač
