Ni veće tradicije, ni mlađeg Udruženja. Reč je o petrovoselskim ovčarima. Osnovali su ga lane ovčari i kozari Bačkog Petrovog Sela, inače najvećeg potiskog sela, koji su odvajkada držali brojno blago po torovima, pa nedavno upriličili svoju prvu smotru.
-Zasad, Udruženje „Petrovoselski ovan“ okuplja nas četrdesetak, koji imamo između pet i šest hiljada grla, a pouzdano znamo da ima, bar, još dve hiljade ovaca čiji vlasnici nisu članovi Udruženja, objašnjava predsednica Udruženja Monika Ferčik. Nije nam jasno zašto nisu, kad je cilj da prevaziđemo eventualne teškoće i unapredimo proizvodnju. Istina, za sada niko ne muze ovce, već ih držimo radi mesa. Prodajemo jaganjce i shodno tome opredelili smo se, uglavnom, za rasu virtenberg. Muž i ja imamo 200 ovaca, a ako nam se i deca, kad završe srednju školu, priključe, uvećaćemo stado.
Nekad je u petrovoselskom ataru bilo dosta pašnjaka, međutim, vremenom su moćni traktori PIK Bečej uzorali većinu, pa sada mnogi ovčari svoja stada moraju da napasaju preko Tise, na banatskoj strani.
-Ja sam najmlađi ovčar u Bačkom Petrovom Selu i tek šest godina se bavim tim poslom, veli Jožef Balaša. Imam stotinak grla, a pošto je dosta onih sa duplo i trostruko više, dok Jožef Sekereš ima, čak, 700 ovaca, meni preostaje da još dosta radim kako bih ih stigao. Moj pradeda je bio ovčar, posle njega su u porodici ovce smatrali hobijem, držali za kućne potrebe, dok sam ja, da ne izneverim pretka, zapatio solidno stado. Kako će dalje biti, videćemo. Sin nije baš mnogo zainteresovan, ćerka jeste, pa mi se valjda posreći da i zet bude takav.
Svaki petrovoselski ovčar ima čobana, a neki i obavezu da ga mesečno menjaju dva dana. Zimi se ovce vraćaju u selo, pa im je potreban odgovarajući prostor. Najveći broj ovčara je umatičio grla i od države dobija subvenciju od 7.000 za svako.
Da ovčarstvo postane berićetno, u Bačkom Petrovom Selu su priredili svoj „Dan ovčara“ i izložili na „prvencu“ šezdesetak grla tri rase. Pored virtenberga, u lepo uređenim drvenim boksovima bile su i dve kolekcije čokanske cigaje i jedna sufolka. Očekivali su organizatori smotre, koja će biti tradicionalna jer su joj patroni Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu i lokalna vlast Bečeja, veći odziv, pre svega svojih članova, ali i ovčara iz okoline. Da razmene iskustva, možda se proda neki ovan ili ovca, a na kraju pojede ukusan „birka paprikaš“.
-Došao sam da pripomognem kolegama, jer, kao predsednik Udruženja ovčara u Čeneju, znam kako je organizovati takve manifestacije, uključuje se u razgovor Svetozar Cveta Murgaški. Danas više ne važi stara krilatica „Što više ovaca, to više novaca!“ Recimo, ja sam zapatio cigaju 1992. godine. Odem u Novi Sad da prodam jaganjce, na pijaci prasici marka kilogram, a jaganjci 1,2 marke. Svi obilaze i govore kako su lepi za ražanj, a niko ne kupuje. Zato rasprodam sve. Sasvim slučajno opet uđem u posao 2002. godine. Ženio sam sina i kupio pet ovaca za svadbu. Ispala jedna višak, nismo je zaklali i ona donese na svet jedno žensko jagnje. Kasnije još dva, a i ono prvo se ojagnilo. Tako sam ponovo krenuo, umatičio ovce 2009. godine i do skoro imao 400 grla, ali pošto još nisam dobio subvenciju ni za šilježad, a kamoli ovce, morao sam da prodam stotinak. Ova godina je posebno teška zbog suše i mnogi nisu mogli nabaviti hranu. Pred Novu godinu, kad je hrana najskuplja, moraće prodavati umatičene ovce ispod cene.
Ipak, resorni pokrajinski sekretar Vuka Radojevića je obavestio okupljene da je obezbeđena tri puta veće svota za opremanje stočarskih farmi, i pozvao ih da iskoriste tu mogoćnost za unapređenje svog posla.
Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva. Medijski sadržaj nastao je u okviru projekta „Javni interes u fokusu: Informisanjem ka većem ostvarivanju prava građana opštine Bečej“, koji sufinansira opština Bečej
