Martin Martinović je 1951. godine imao tek 16 godina kad je iz krševite Hercegovine stigao u Bečej, tu završio Gimnaziju i nastavio školovanje, a onda se 1964. godine vratio i zaposlio u tadašnjem privrednom gigantu Fadipu.
Nije menjao firmu, a i zašto bi kada je bila jedna od vodećih u tada jakoj gradskoj privredi, pune tri decenije. Ostao bi i duže da 1994. godine nije morao u invalidsku penziju, nakon saobraćajke koja ga je zadesila kod Bačkog Jarka.
-Uz redovan posao u pravnoj službi, 27 godina sam bio urednik fabričkog lista, kaže Martin Mastilović.
-Držao sam se istine i samo istine, imao problema s rukovodstvom firme, ali se nisam dao. Fadip se mogao održati i, da nisam pre vremena morao u penziju, borio bih se svim silama da opstane. Uostalom, sve što sam imao – znanje stečeno školovanjem i obraz – uložio sam u preduzeće, ali su ga bitange, prepoznaće se, rasturile i brojne poštene radničke porodice ostavile na ulici.
Naglašava da nije tipičan srpski penzioner, jer supruga i on dobijaju znatno više od velike većine njihovih ispisnika i to ga, takođe, boli.
-Kad je osnovan Fadip, direktor Rajo Šaranović je okupljao oko sebe mlad kadar sposobniji od njega, da bi oformio što bolji tim. Kao rukovodilac kadrovske službe, u konkursima za stručnjake pisao sam da smo mi uradili što smo umeli i to je naš limit, pa su potrebni ljudi koji mogu da ulože više da bi kompanija napredovala. Danas se zapošljavaju nestručni, ali poslušni, pa, naravno, napretka nema, vajka se Martin.
Dok smo razgovarali, skromno je obeležavan Dan oslobođenja Bečeja od fašizma, nije krio da ima dve bolne rane na srcu.
-Odneću u grob dve moje tuge: što više nema Fadipa i Juge! Iritiraju me i pokušaji da se revidira istorija. Ne mogu da shvatim indolentnost velikog broja Bečejaca, koji dozvole da se svečana akademija povodom Dana oslobođenja održi u polupraznoj sali Gradskog pozorišta, a komemoraciji istim povodom prisustvuje pedesetak ljudi, a polovina su gosti sa strane, dodaje Martin.
Deda mu je poginuo na Kajmakčalanu pre tačno jednog veka, otac 3. jula 1941. godine udario na okupatora i u Hercegovini su držali slobodnu teritoriju, kasnije se priključio partizanima 17. aprila iduće godine poginuo.
-Kao gimazijalac sam postao član Partije, ali posle jedne sednice CK SKJ aprila 1989. godine, uvidevši da ona razbija državu, napustio sam je i zakleo se da više neću ulaziti ni u jednu drugu stranku. I nisam. Kao penzioner, priključio sam se boračkoj organizaciji, kojoj pripadam po mojim precima, da bih sačuvao tradiciju ovog napaćenog naroda, naglašava bivši istaknuti aktivista Sindikata metalaca, koji se distancirao od višestranačkog političkog života.
A kako bi i mogao drugačije potomak čojstvenih gorštaka.
-Rodom sam sa izvorišta Sutjeske, iznad Tjentišta, iz sela neobičnog imena Izgori nedaleko od Gacka. Doseljavali su se tu ljudi i palili šumu da bi dobili obradivu zemlju. Govorili su „gori, gori, eno izgori“ i tako nasta mom selu ime. Ostala mi je želja za plodnom zemljom pa sam kupio pet kvadrata uz novobečejski put, iskopao bunar i, dok sam bio zdraviji, baktao se s tridesetak voćaka i baštom. Sad penzionerske dane provodim s dve unuke moje kćeri jedinice i disciplinovano izvršavam obaveze „spoljnog momka“, zaključuje Martin Mastilović.
