Da nikad nije kasno postaviti sebi cilj i ostvariti ga, svedoče tri Bečejca koji su sa 23 godine krenuli u školu plivanja. Već narednog leta mogli su da čine ono što ih je i motivisalo da savladaju ovu veštinu, a to je da zaplivaju u panonskoj lepotici, Tisi. Mihalj Gutaši, Kristian Feher i Zoltan Jablonski, sada dvadesedmogodišnjaci, prijatelji su gotovo čitavog života.
Prvo druženje u vrtiću, posle u osnovnoj školi, a danas slobodno vreme provode zajedno kada to obaveze dozvoljavaju. Slobodno vreme najradije provode u prirodi, vozeći bicikl, pripremajući hranu, a leti ih je vazda mamio aktivan život kraj Tise. Međutim, samo jedna stvar predstavljala je prepreku kako bi i oni, kao i ostali Bečejci, spas od vrućina našli u reci. Tako su u decembru 2012. godine odlučili da savladaju tehnike plivanja i narednih meseci strpljivo su dolazili na časove.
Iako je u varoši koja se nalazi na obali jedne od značajnih evropskih reka, i mestu koje je poznato po tradiciji i uspesima klubova i pojedinaca upravo u vodenim sportovima, vaterpolu, plivanju, kajaku, uobičajeno da deca i pre polaska u prvi razred osnovne škole pohađaju časove plivanja i savladaju ga. Međutim, Mihalju, Kristianu i Zoltanu ni to nije predstavljalo prepreku, već su samo dokazali da za neke stvari u životu nikad nije kasno. Upravo to poručuju i svojim vršnjacima, pa i starijima od sebe, jer, ako je volja jaka, sve se može.
– Meni je trebalo četiri meseca da naučim da plivam, drugovima šest. Velika želji da plivamo u Tisi navela nas je da idemo u školu, gde su nas dva trenera strpljivo podučavala, priča Mihalj Gutaši, 27 godina. U nedostatku slobodnog vremena, u kompleksu zatvorenog bazena u sportskom centru borave do jednom mesečno, a ranije su, otkako su završili kurs, znali svaki vikend da provode plivajući, rekreirajući se.
– Nije bilo teško da naučimo. U početku smo malo bojali, ali kad smo savladali veštine, i opustili se, onda je išlo mnogo brže. Nisam se plašio ni nakon manje neprijatnosti, ali mi je trener pomogao, kaže Gutaši. On ima i jasnu poruku za sve one koje ne znaju da plivaju, a to je da se moraju osloboditi strahova, jer, „ne znaju šta propuštaju”.
Samouki mladi pčelar
Naš sagovornik samouk je i u pčelarstvu, jer je taj zanat krenuo gotovo sam da izučava i nakon što mu je savetima i praktično pomogao ujak, danas ima devet košnica i proizvodi bagremov, cvetni i suncokretov med. Interesantna je priča i kako je nabavio prvu.
– Od bake sam dobijao 10 ili 20 dinara svaki put kada samo joj kao mlađi pomogao i doneo žutu vodu sa bunara. Taj sam novac sakupljao i kupio svoju prvu košnicu. Kad sam se odlučio da time hoću da bavim, imao osam 13 godina i malo sam toga znao. Za godinu i po dana kupio prvu košnicu. Zatim sam prvi roj dobio od ujaka, tačno se sećam, 29. maja 2005. godine. U početku mi uljak pokazivao nekoliko stvari, a ostalo sam sve sam uradio i naučio, objašnjava Gutaši.
Trenutno, zbog obaveza na fakultetu, Mihalj Gutaši nema mogućnosti da se aktivno uključi u rad ovdašnjeg udruženja pčelara, iako je pre devet godina bio član. Do tada ukusan med koji ovaj mladić priprema u skromnim količinama, odličnog je ukusa, ali adekvatan dodatak čaju, upravo ovih dana kada su temperature ispod i oko nule.