Stao sam prethodnu noć iza jedne pumpe. Bio sam sišao sa asfalta i kretao se nekim polu zemljanim, polu peščanim putem i na istom sam stao da odmorim. Ujutru kad sam ustao ceo auto mi je bio prašnjav. Morao sam da ga prebrišem malo iznutra i pročistio sam filter vazduha.
Još može da izgura pa ću ga na izlazu iz Sudana zameniti. Nisam ni skontao ali sam ostao bez vode. Nisam bio jako žedan, pa sam u nastavku kupio i to jer je na pumpi malo skuplje. Jurio sam sve vreme. Rino se odlično ponaša na putu, i iskreno gajim jako veliku nadu da ćemo izgurati do cilja. Ali otom, potom… ima još da se igra, tačnije vozi. Kad sam išao ka Asuanu jednu deonicu od 10 kilometara sam gledao iz oba pravca.
Nažalost promašio sam skretanje i nastavio. Iako mi nije olako palo kad sam shvatio grešku, malo me bar veselilo što je upravo taj deo puta koji sam prošao jedan od lepših delova. Ima oštre krivine i sa strane su mu ivičnjaci obeleženi crno-belom bojom. Imao sam utisak kao da vozim karting.
Asuan je veliki i lep grad, ali nažalost nisam želeo da se i ovde zadržavam. Hteo sam da što pre izađem iz Egipta. Imam utisak kao da stojim u mestu sve vreme od kad sam u njega ušao. Čuo sam da će mi ceo dan oduzeti trajekt i prelazak u Sudan. Stao sam još jednom u prodavnicu gde se slušao „Gangham style“ i malom prodavcu sam pokazao kako se igra uz nju. Mali je umro od smeha. Uz moje cenkanje i njegov pristanak na ponuđenu cenu smo stekli prijateljske odnose.
Prilikom odlaska došla su još dvojica momaka od kojih je jedan servirao hranu na sto. Pozvali su me da im se pridružim na šta sam bez oklevanja pristao. Bilo je lepinje, sira, kajgane i čipsa da se jede. Trknuo sam do auta i doneo im po jednu kesicu “Da, naravno!” ovsene kaše da se malo zaslade na kraju. Uz njihov ispraćaj sam nastavio do trajekta.
Došavsi prvo na jednu luku na koju je trajekt upravo stizao, bio sam obavešten da je za danas gotov s vožnjom. Uputili su me na drugu luku gde sam za sat vremena imao transport. Radi se o transportu od pola sata sa jedne obale Nila na drugu. Tipična crnogorska posla, umesto mosta, plati trajekt.
Naravno, to je jedini način da se dođe do sudanske granice. Na trajektu sam uživao gledajući u Nil. Iako mi se pojavljivala ona slika pred očima koliko ga meštani zagađuju, nekako je ovde imao, što bi mi rekli, dušu. Ne bi bio Egipat da mi nisu radnici trajekta prišli sa traženjem bakšiša. Nakon male priče o tome kako ipak ne želim da ostavim bakšiš, jedan od radnika je rekao da smo mi Hrišćani cicije.
Izuzetno sam bio povređen ovim činom, ali nisam dozvolio da me izbaci iz takta iako mi je prišao dovoljno blizu kad mi je to izgovorio. Mislim se u sebi, da znam da upravljam trajektom davno bi ti druže plivao do obale. Jako je ružno što svaki čovek ovde trazi bakšiš. Ništa ti ne uradi, nikakvu uslugu, ali traži bakšiš. I zbog takvih mi je malo ružna slika ostala vezana za Egipat. Toliko dobrih ljudi i njihovih lepih činova upropaste ovakvi indijanci ovde da je to strašno. Sišao sam sa trajekta i nastavio po putu.
Usput me je vozač kamiona, koji mi je pomagao oko trajketa i dao smernice, zaustavio i zamolio me da odbacim mladog policajca do granice. Pristao sam, a pristao je i on da se malo skupi jer mi je auto prepun stvari. Stigli smo u pola pet. Na granici koja radi od devet do tri su bili sve samo kamioni. Sviđa mi se kod kamiondžija što se tako parkiraju svi da naprave hlad i svi zajedno posedaju i druže se.
Imao sam želju da ih sve zagrlim koliko volim i odobravam ono dobro u ljudima, koje god nacije i vere da su, ponudiće ti maksimum. Sve živo su me pitali da li mi treba, od vode, hrane pa do kreveta. Ne znaju me ni pet minuta. Na kratko sam im se bio pridružio ali sam se ubrzo i vratio. Neka oni uživaju u opuštenoj atmosferi, a ja ću u svom miru u Jugisi.
Izvadio sam da jedem pasulj i iznenađen što je i dalje dobar. On je baš, baš pasulj onda. Od dosade sam uzeo plavi lak za nokte i igračku jugića kako bih ga ofarbao da bude identičan Rinu. Spremio sam stvari, malo napravio reda i odlučio da dugo spavam. Jedva čekam Sudan!
