Od dosade, a i malog umora sam prethodni dan poprilično rano spustio suvozačevo sedište i raširio vreću za spavanje. Bilo je oko osam uveče i već sam se izležavao kako bi se odmorio za predstojeći put koji me čeka.
Sudan je ogroman. Trebaće mi nekoliko dana samo da vozim kroz njega. Odmah da vas pripremim da neću zalaziti nigde sem u Kartum, njegov glavni grad. Ustao sam ujutru oko šest. Bilo je divno vreme. Bili su mi spušteni prozori kako bi pirkao vetrić kroz jugišu, a i na neki način sam želeo da testiram kamiondžije hoće li neko pokušati da uradi nešto.
Kao što sam i mislio. Sve je bilo na svom mestu. Ja, sa Rinom na začelju i preko desetak kamiondžija smo spavali preko noći bez bilo kakvog uznemiravanja. Ustao sam odmoran i spreman za celodnevnu vožnju ka Kartumu.
Doručkovao sam drugi deo pasulja koji mi je ostao od juče, ovsene kaše, a dobio sam od jednog vozača i dve male banane i breskvu. Odličan doručak nakon toliko dana. Naučio sam ih kako se izgovara na srpskom breskva i tako smo nasmejani zajedno unosili vitamine u sebe.
U prolazu mi neki random vozač, tamo verovatno sa začelja, prilazi i ispituje me vezano za Rina. Ja mu odgovorio nekako da razume i pogleda on ispod haube i kaze da ide na benzin. Ja reko, znam prijatelju moj, ovaj autić i ja imamo dosta zajedničkih kilometara. Na šta mi on odgovara da u celom Sudanu sem u Kartumu koji je na 950 kilometara od granice nema benzina. Možete zamisliti moj izraz lica.
Odlazim i raspitujem se kod vozača koji je malo bolji sa engleskim jezikom na šta mi on potvrđuje. Digla se opšta uzbuna, svi su se međusobno dogovorali kako da mi izađu u susret. Jedan čičica je pričao na arapskom sa mnom i sve vreme me tapšao po ramenima.
Kad sam tražio pogledom drugog vozača da mi prevede ovaj mi je gurao glavu u njegovom pravcu kako bih ga saslušao. Svi smo umrli od smeha, a njemu verovatno ni dan danas nije jasno zašto. Ja u Rinu imam goriva za nekih 600km, a šta ćemo sa preostalih 350km?
Raspitujem se za savete i koja mi je najbolja opcija. U ovakvim situacijama nema nerviranja niti kukanja, a kamoli plakanja. Sve što ostaje jeste da se nađe rešenje i to najbolje moguće u datom trenutku. Razmatrali smo razne opcije. Da stopiram kamiondžiju i odem nazad, ili da mi donese motorom brat od jednog vozaca 20 litara (preskupo rešenje) ili da se vratim nazad što je bilo oduzimanje vremena i odlaganje svega za jedan dan ali je bilo najbolje rešenje.
Vratio sam se trajektom, natankovao auto, kanister i još dva galona od 20 litara i na taj način rešio problem. Trajekata za danas nema više, ostaje mi da prenoćim i ujutru da uradim sve ponovo. Našao sam neki hotel u kom sam dobio dobru cenu za jedno noćenje i u istom jeo.
Svi aparati su mi bili na punjenju, ja sam se istuširao, odmarao i javio ukućanima. Od kada sam se čekirao nisam izlazio iz sobe. Takođe sam i ovaj dan rano legao. Ujutru je bio dogovor da u cenu sobe dobijem i doručak. Dogovoreno vreme za moj prvi obrok je bio u pola sedam, međutim, u tom trenutku nikog nije bilo na vidiku u hotelu.
Za kaznu sam morao da ih oštetim za jedan mali peškir čisto da se ja ne bih osećao nadmudrenim. Doduše, mogao sam ceo inventar da iznesem jer se ja nisam pakovao brzo i još sam iznosio stvari u auto, a za sve to vreme sam bio potpuno sam.
Ostatak priče cete čitati nekom drugom prilikom. Želim da vam kažem da je sve u redu i sa mnom i sa Rinom. Odlično se slažemo, a još bolje komuniciramo. Najverovatnije, neću imati interneta sve do Kartuma. Sledeća priča stiže cim se prikopčam na mrežu. Molim vas za malo strpljenja.
