Ovakvu udobnost nisam osetio ne pamtim. Budim se odmoran i naspavan dok mi se iznad glave na zidu rotira ventilator. Na trenutak sam pomislio da sam sve ovo sanjao i da sam na svom kontinentu.
Hotel Bougainvilla stvarno je iznad svake konkurencije. U cenu, koja je za mene dzabe zahvaljujuci divnom gazdi, je ukljuceno koriscenje bazena, teretane i dorucak. Nadam se samo da me nece razmaziti, jer cu ostati bez novca i za povratnu kartu. Za teretanu nisam ni kad sam kod kuce, a kamoli sada. O bazenu sam razmisljao pred spavanje, ali sam primetio da je smesten malte ne u restoranu koji je u sklopu hotela, a on je bio prepun ljudi koji su upravo tu i vecerali. Nisam hteo da propustim dorucak koji je bio poprilicno obilan. Svedski sto, a na njemu sta god ti dusa vole, sto bi rekli. Izabrao sam prvo neke kobasice s rostilja, kiflice, mini pice i malo povrca, a posle sam se zasladio narandzom i bananom. Tako punog stomaka, spakovavsi sve u Rina, krenuo sam u obilazak grada. Nazalost, nisam stigao da se slikam tik ispod aviona ciji se aerodrom nalazi u samom centru Kartuma, jer sam previse cekao na bilo poletanje ili sletanje. Krenuo sam da vidim razdvajanje Nila na Plavi i Beli, ali nisam ni to odradio jer sam trebao da pozurim nazad u hotel. Bilo je vec jedanaest sati i imao sam sat vremena da se odjavim. Plan mi je bio da se pre same odjave jos jednom istusiram i onda tek rastanem sa apartmanom. U centru grada
sam ustopirao nekog vozaca kombija i pomogao mi je u izvrsenju mog plana. Iako sam bio samo dva bloka udaljen od hotela, vozili smo se nekih 5 minuta jer su blokovi u ovoj prestonici bas dugacki. Kada sam se odjavljivao iz hotela osoblje je bilo jako ljubazno i svi su mi bili od velike pomoci. Iskoristio sam jednog decka da zategnem drzac za tablice jer mi je jedna strana visila.
U minut do dvanaest predajem kljuceve zajedno sa tri srpske novcanice kao suvenir, zahvaljujem se i odlazim. Saznao sam zasto u celom Sudanu, sem u Kartumu, nema benzina. Njihova rafinerija cisti cevi i ne radi sa 100% kapacitetom. Pumpe su ovde prebukirane. U 12:10 sam stao da cekam na tankovanje, a napustio sam pumpu u 17:30 i to zahvaljujuci malverzaciji vozaca ispred mene kojeg sam pratio. Za to vreme prisustvovao sam interesantnim dogadjajima. Gledao sam ih kako se grupno mole, prisustvovao sam jednom malom sudaru u koloni i video tucu ispred same benzinske. Verovatno su ljudi, koji su duze cekali od mene, izgubili strpljenje i postali malo nervozni. Inace su svi vrlo ljubazni i fini. Nakon tankovanja krenuo sam ka etiopijskoj granici. Razmisljao sam kako sam se u ovoj divnoj drzavi tako malo zadrzao, a u onom Egiptu, koji nije zasluzio vise od jednog dana, znatno vise. Vozio sam lagano i uzivao u zvucima muzike koji je telefon proizvodio. Predvece kad sam obilazio sela primetio sam kako se ljudi okupljaju ispred svojih sela, sire prostirke, svako neku hranu nosi i postavlja, i tako okupljeni sedaju da jedu. Nisam hteo da zagledam, a kamoli da smetam, ali nisam mogao da ne primetim kako me svi teraju da stanem. Nakon obilaska tri sela, i na mahanje ljudi i cetvrtog zaustavljam se da vidim o cemu se radi. U pitanju je bila proslava Ramazana. Pozvali su me da im se pridruzim i s njima da veceram. Vrlo su bili gostoljubivi i nakon svega desetak sekundi kako sam seo ispred mene se nalazilo brdo hrane. Upoznao sam se sa svima, a zapamtio sam samo svoje ime. Dobijao sam limunade, kafe i Aprija. Apri je sok koji se pravi iskljucivo za Ramazan i ukus mu je vrlo slican ruskom Kvasu. Jeo sam piletine, pasulja, povrca i sta god su mi jos nudili. Nakon vecere svi su ustali, zajedno sklonili sve sa rasirene prostirke i poceli da se mole. Sa velikim interesovanjem sam posmatrao ovu scenu na sta su se oni odusevili. Tako odusevljeni su me pozvali da spavam kod njih. Vecina ih je znala da nabodu koju rec na engleskom jeziku, ali decko po imenu Jousif je savrseno pricao. Jousif i njegovo drustvo su iz sela koji se zove Takala. Decko je zavrsio pravni fakultet i mnogo smo pricali o razlikama izmedju Sudana i Srbije. Jedno nam je zajednicko – bez stranackog zaposlenja nema posla u drzavnoj instituciji. Pricao mi je dosta o njegovim obicajima, kulturi, veri i medjuljudskim odnosima.
Decko sa fakultetskom diplomom koji nema internet mreze u selu, svako jutro jase magarca pet kilometara van sela da donese pijacu vodu za njega i njegove komsije. Dok smo pricali o tome nestalo je struje, pa smo koristili lampe sa telefona kako bismo se svi videli. Ukoliko im fali hrana, prvo idu sa magarcem po benzin do benzinske pumpe, koja je isto na periferiji sela, a zatim kolima do grada po hranu za sve ljude iz sela. Jedna velika zajednica puna ljubavi u jednim od najsurovijih uslova na svetu. Satima smo razgovarali, a malo i vezbali koordinaciju pokreta lokalnih plesova. Pokazao mi je njihovu narodnu igru a ja sam mu, posto nisam strucno obucen za to, preneo da ce mu Ivana Curcic prvom prilikom pokazati kako se igra. Rekao mi je Ivka da ti prenesem da ubrzas malo proces jer ce vec sledece godine da se zeni. Umor me je savladao i krenuo sam da spremam sediste u Jugicu. Jousif mi je rekao da zeli da naucim sve o njegovom narodu i njegovoj divnoj drzavi, pa danas necu spavati u zatvorenom vec na otvorenom. Nisam imao pojma o cemu se radi dok nisam video da je izneo u dvoriste prvo jedan krevet, a zatim i drugi. Rekao mi je da njegovi prijatelji iz sela cesto spavaju napolju. Bio sam odusevljen idejom. U momentu kad sam legao i ugledao sve te zvezde na nebu znao sam da cu se u ovo mesto vratiti prvom prilikom.
